Ko su ovi ljudi?

Scenario: Odile Barski, Claude Chabrol
Uloge: Isabelle Hupper, Francois Berleand, Patric Bruel, Marilyne Canto, Thomas Chabrol
Žanr: sudska drama
Trajanje 110 minuta
Proizvodnja: Francuska, 2006
Zvanični web: www.livressedupouvoir.com

Upućeni u francuske prilike kažu da je u Chabrolovom Ukusu moći posebno ironična ona uobičajena napomena na početku filma u kojoj se kaže da su svaka sličnost sa stvarnim ljudima i stvarnim događajima slučajne. Naime, kao nekada sa Violet Nozije, Ženskom aferom ili Ceremonijom, Chabrol je i ovog puta pribegao tehnici „inspirativnog čitanja novina“, samo što ovog puta nije čitao stare novine u čitaonici, nego je pravo s kioska seo da čita dnevnu francusku štampu. Za oko mu je zapala afera Elf, velika mućka oko internacionalno-privredno-političkog kriminala u Francuskoj i stari majstor deljenja pedagoških ćuški buržuoaskom moralu rešio je da se pozabavi tim nacionalni prljavim vešom, a ponajviše praljom.

Lik istražne sutkinje (žene-sudije – za slučaj da neko smatra da feminizacija zvanja briše smisao imenice „sutkinja“) dobio je prezime Charmant-Killman koje po zvučanju liči na značenje „šarmantni ubica“ i lik Isabelle Hupper sa čitavim njenim glumačkim bekgraudom, te crvenim rukavicama za starinski simbol nužnosti okrvavljivanja ruku prilikom teških operacija.

Žanr sudske drame posebni je podžanr drame u kojoj najvažnije stvari saznajemo kroz postupak suđenja, s likovima kakvi su oštećeni, osumnjičeni, svedoci, advokati, sudije. Chabrol, podrazumevajući čitavu Francusku kao oštećenu, i grupu moćnika kao osumnjičenu, ne trudi se mnogo da zapetljava ceremonijalno-ritualni pravosudni proces. On ga radije svodi na težak istražno-sudijski rad jedne žene koja ne zna, a ni ne pokušava da otkrije motive svoje fanatičnosti shvatajući ih kao samopodrazumevajuće. I kao što detektivi u kriminalističkim filmovima „only doing his job“, tako i Hupperova ovde samo ispunjava svoj poziv, usamljeno, požrtvovano i na kraju, na izvestan način, gubitnički. Njen dobri, depresivni i zanemareni muž iz stare aristokratske porodice koju ne voli, u mnogome je sličan likovima prevarenih muževa iz Chabrolove mladosti – jedino što njega žena ne zanemaruje zato što „ne zna šta joj je pa ima švalera“, nego „ne zna šta joj je pa hoće da očisti društvenu elitu od lopovske gamadi“. Nekadašnji društveno negativno konotirani vanbračni eros Chabrolovih filmova, pretvorio se u društveno poželjni tanatos proganjanja zlikovaca. Oni filmovi govorili su da kad žena (kao telo nacije) vara muža (sistem na vlasti) sa ljubavnikom (opozicija), to znači da sa mužem/sistemom na vlasti nešto nije u redu. Ovaj film govori nešto mnogo komplikovanije: telo/nacija smešteno je van filma, ono je cela Francuska, svet, publika u sali i svi oni koji pate jer elite na delinkventan način prisvajaju ono što po zakonu pripada svima. Dihotomije muž-ljubavnik (vlast-opozicija) više ni nema; perverzno, sistem na vlasti srastao je sa opozicijom u političko-ekonomskom nerazmrsivom klupku društvene moći. Njegova koherentnost se, međutim, pokazuje kao neuravnoteženo rascepljena kad se kroz opšte crnilo i sivilo tog klupka sačinjenog od dobro skrojenih skupih muških odela, provuku jarko-crvene ženske rukavice.

Jedan od najzanimljivijih aspekata Ukusa moći je gotovo biološki tretman ljudske (ženske?), lično bezinteresne potrage za pravdom. I iako svojom manjinskom, ženskom pripadnošću (zanemareni muž pokuša nesolidno samoubistvo da bi vratio ženu) sutkinja biva prinuđena da se povuče iz svoje misije, misija ne nestaje: borbu protiv načetog zla preuzima druga žena koja će u pletivo košuljice od kostreti namenjene moćnima dodati svoj red petljica pre nego što i ona bude smenjena. Hipotetički, svet će, jednoga dana, možda, i biti bolji. „Možda“ je veliko i oličeno postavci kraja filma – strašna i neizvesna muzika, automobil koji stoji, upaljeni farovi spoznaje, baš kao nekada u Mesaru gde je Stephane Audran, tadašnja Chabrolova žena, uviđala da je najveća opasnost doslednog bekstva od zla u tome da završimo baš u njegovom naručju.

Najzad, za filmofile, lepo je videti kako Chabrol-otac Chabrolu-sinu (Thomas Chabrol) dodeljuje ulogu konfidenta glavne junakinje. Thomas Chabrol glumi rođaka-neradnika koji je ono nužno, gotovo dobro društveno zlo, neko ko se kocka, ne radi, ne brine o porodici, ali je dovoljno sitan da, iako simpatičan generalno, u vezi sa ogrešenjem o društveni red ne može da bude simpatičan. On je, naime, preporučena mera društvene nepodobnosti – ona u koju je moguće uperiti malograđanski prst prezira, koja služi da se razluči dobro od zla, a ne formira korumpirani sistem vrednosti koji uništava sve. Od Chabrola-neradnika nastaju umetnost, filozofija i društvene nauke uopšte, ali za njih, na ovom stupnju razvoja društvenih snaga zasnovanih na organizovanom kriminalu, za sada nema mnogo mesta. Zvuči blisko i poznato?

Mišljenja o Ukusu moći podeljena su – neki misle da je film za nulu, dosadan i besmislen, drugi misle da je reč o još jednom remek-delu slavnog novotalasovca. Pripremite se na razmišljanje i na nedostatak „šege, ševe i šore“ kako bi rekli Bosanci, pa onda procenite sami. Publika u Sava centu izgledala je kao da joj akciono-erotsko-humorni aspekti chabrolovski postavljene sudske drame ne nedostaju.