Sve što radim posvećeno je Davisu Milesu

John Scofielda prvi put sam slušao u maslinjacima Arenes De Cimiez, na koncertu Miles Davis Banda u okviru Velike parade jazza u Nici, 17. jula 1985. godine. Bio je to i prvi susret sa Milesom, bolje reći sa njegovom muzikom, s obzirom na to da je legendarni trubač skoro ceo set proveo iza velikog zida zvučnika, krijući se od fotoreportera. S druge strane, mladi gitarista nije propuštao priliku koju mu je šef ukazao. U frontu bine, pod bljeskom reflektora, rađala se nova jazz zvezda. Kada je Miles posle godinu dana stigao u Beograd, u bendu već nije bilo John Scofielda. Prvo pod okriljem firme Blue Note, a onda Verve, paralelno razvijajući straight ahead i funk koncept, Scofield je postao najpopularniji gitarista u jazz svetu, čovek koji sa jednakim uspehom ljubiteljima jazza predstavlja nova stremljenja u popularnoj muzici, kao što pop-rock klincima otkriva lepote jazziranja.

Neposredni povod za razgovor obavljen pre tri godine u separeu haškog hotela Dorint – kome je, u svojstvu fotografa, prisustvovala jugoslovenska blues gitaristkinja Ana Popović, i koja se potom sa Scofieldom zadržala u “stručnoj” diskusiji - bio je album Works For Me, koji je Scofield snimio sa vodećim mladim jazzerima današnjice i legendarnim bubnjarom Billyjem Higginsom.

“Pre tri godine prvi put sam svirao sa Higginsom, na koncertu sa Charlesom Lloydom. Billy je tako snažno svingovao da sam rekao sebi: ‘Čoveče, želeo bih da snimim straight ahead album sa njim!’ A onda sam poželeo da na tom snimanju imam još saksofon i klavir, da bi zaista ispunio zvuk oko nas. Pozvao sam alt saksofonistu Kennyja Garretta i pijanistu Brada Mehldaua, bio sam ubeđen da je to odličan izbor. Za basistu sam odabrao Christiana McBridea, jer je on već ranije svirao sa Billyem, i... snimili smo ploču!”

SCOFIELD: Pa, obojica mogu da uđu u svet onog drugog. Mislim da je Brad dokazao da može da gori! A Kenny i ja možemo da sviramo osećajno, takođe. Želeo sam da se postigne izvesna različitost u stavu, u smislu kako pristupamo improvizaciji. Inače, pisao sam muziku sa njima u mislima, znajući kako sviraju.

Album je već gotov, zove se Uberjam. Ja već skoro godinu i po dana radim sa dvojicom – drugu gitaru svira Avi Bortnick, a bas Jesse Murphy – a onda smo konačno pronašli pravog bubnjara, Adama Deitcha. Naravno, odmah smo uleteli u studio.

Ali, ovo nisu moderne pop stvari!

Pa, što više publike možeš da zainteresuješ, to je bolje. Da, mi sviramo funky jazz. Koristimo elektroniku, pišemo uz pomoć modernih mašina. Oduvek sam voleo funky, rhythm & blues i rock ’n’ roll – sve je to materijalizovano u muzici ovog kvarteta. Elektronska muzika je veoma napredovala. Ja se sećam ranih sintisajzera, prvih semplera, svirao sam u bendovima u kojima je bilo i toga, a neki današnji izvođači su mi posebno zanimljivi. Znaš, moja ćerka, koja puni 20 godina, često mi skreće pažnju na alternativni rock.

Prestala je. Upisala je Univerzitet za komunikacije. Ali, vodi jednu vokalnu grupu – pevaju a capella.

Počeo sam da sviram sa jedanaest godina, skidajući The Beatles stekao sam prva saznanja o harmonskoj strukturi muzike. Zatim mi se svideo blues - želeo sam da sviram gitaru kao B.B. King. Onda me je jedan jazz gitarista potpuno okrenuo bebopu. Postao sam veliki jazz fan.

Ne. Zaustavio sam se na ovom što radim. Ja i dalje slušam Muddy Watersa, Alberta Kinga, Howlin’ Wollfa, ili Stevie Ray Vaughana, ali imam previše respekta prema njima da bi se usudio da radim blues album. Ne umem to da radim kao oni. Ali, taj tip fraziranja je deo mog rečnika.

Na njoj sam naučio akorde. Onda sam šest meseci prodavao novine, da bih sakupio dovoljno novca za neku jeftinu električnu gitaru. Švedska marka Hangstrom. I pojačalo Vox. Ubrzo sam imao bend - dva brata harmonikaša, bubnjar i ja. A onda smo bubnjar i ja otpustili harmonikaše i pozvali neke klince iz kraja koje je zanimao soul. Pokušavali smo da sviramo “dnevnu funky i soul muziku”: Jamesa Browna, Wilsona Picketta, Sam and Davea... Preko vikenda nastupali smo na lokalnim zabavama.

Imao sam tu sreću da je Gary Burton angažovan za predavača kad sam bio na drugoj godini. A on je imao je običaj da izbegava špic u saobraćaju – tražio bi neko mesto gde će visiti posle poslednjeg časa. I, s obzirom na to da sam delio apartman blizu škole, sa basistom i bubnjarom, desilo se da bi često svraćao kod nas. Rasklopili bismo njegov vibrafon i on bi sa nama svirao. Naučili smo sve njegove kompozicije – bilo je to žestoko iskustvo. Da u tim godinama sviram sa njim, da nam priča o jazzu i da nas uči.

Da. Tokom 1973. godine, nastupao sam u Bostonu sa bubnjarom Allanom Donaldsonom, koji je predavao na Berkeleyu i bio član kvarteta Davea Brubecka. Paul Desmond je već napustio Brubecka, a Jerry Mulligan je svirao saksofon. A Jerry je imao sastav sa Chet Bakerom i planirao je da ga proširi, pa je upitao Allana: “Kad dođem u Boston, na koga bi mogao da računam za vibrafon i gitaru?” Allan je preporučio Dave Samuelsa i mene, i mi smo svirali u okviru jedne radionice, a onda je on obećao da će nas pozvati kad bude ugovorio neku svirku. Potrefilo se da to bude koncert u Carnegie Hallu...

Da. Zamenio sam Johna Abercrombiea, koji je prešao kod Jacka DeJohnetta. Billy me je čuo na jednoj demo kaseti i pozvao da se priključim: u januaru 1975. godine obreo sam se u Njujorku. Bilo je to sjajno, jer sam oduvek maštao da se preselim, ali nisam znao kako. Nisam bio ubeđen ću uspeti da zaradim za rentu. A sad sam se našao u društvu braće Breaker, Billyja... kasnije su u bend došli George Duke i Alfonso Johnson! Bio sam uplašen, jer nisam bio dovoljno dobar. Ali, imao neodoljivu želju da se sa tim uhvatim u koštac.

Prvi nastup bio je Oslu, 1975. godine. Tamo sam sreo Arilda Andersena i još neke talentovane muzičare, oni su imali drugačiji pogled na celu stvar. I publika je bila sjajna – Evropa je imala više razumevanja za našu muziku. Dolazio sam još nekoliko puta sa Cobhamom, a onda me je 1977. godine, George Gruntz pozvao da sastavim orkestar za nastup na Berliner Jazztage. Nešto ranije, do mene je došao Matias Winkelman, vlasnik ENJA Records iz Minhena. Snimio sam fusion demo u produkciji Marka Mayersona, Cobhamovog menadžera, da pokušamo da to prodamo produkciji ABC u Los Anđelesu. A Winkelman je to čuo, dopalo mu se i ubrzo me je pozvao: “Zašto ne bi snimao za moju kompaniju? Ali, hoću da snimiš straight ahead, ne fusion ploču!” Tako je krenula moja solo karijera – svakih šest meseci dolazio sam u Evropu, što je za dugo bila jedina prilika da sviram svoju muziku.

O, bio sam jako srećan. U McShannovom bendu su se našli Dicky Wells, Buddy Tate, Milton Hilton, Herbie Mann i Jerry Mulligan – ti ljudi su napisali istoriju jazza! Sa Mingusom nisam mnogo komunicirao. Došao sam na probu, pročitao svoje deonice, snimali smo, a on mi ništa nije rekao... Ali, tu se muvao Sadik Hakim, čuveni pijanista Charlie Parkera. Prišao mi je u jednom trenutku i prošaptao: “Hej, dopadaš se Mingusu, čoveče. On misli da si ti pravi macan. On želi da budeš na ploči. Znaš li to?” U Burtonovom bendu zamenio sam Pata Methenyja. Nismo snimali, ali smo mnogo putovali – iz tog sastava proizašlo je prijateljstvo sa basistom Steve Swallowom, koji će kasnije biti u mom bendu. Što se Liebmana tiče, on tada nije bio poznat kao edukator, ali je bio moj veliki učitelj. Uz njega sam se konačno upustio u stvarni, moderni, njujorški, postkoltrejnovski vid jazza – trudio sam se da sviram gitaru kao saksofon, izvodio sam postkoltrejnovsku muziku na gitari.

Možda je presudilo to što me je slušao na jednom koncertu sa Liebmanom. U svakom slučaju, poželeo je da ima još jednog gitaristu, uz Mikea Sterna. Onda me je pozvao Bill Evans, saksofonista: “Miles želi da odmah doletiš u Klivlend! Danas.” A ja nisam čekao ni časa: pozdravio sam se sa suprugom i dvogodišnjom ćerkom i pošao na aerodrom.

Uzeo sam taksi do koncertne dvorane, a oni su se tamo upravo spremali da izađu na scenu. Miles je prišao i promrmljao: “Hajde, izvadi gitaru iz kofera!” Počeo sam da se naštimavam, a on je bio izričit: “Sviraj nešto!” Upitao sam ga: “Šta da sviram?” Nije bilo ni pojačala za mene... Ipak, morao sam da pokažem šta znam, a on je rekao: “OK, nemoj da sviraš sa nama večeras, slušaj nas tri noći, a onda ću ti dozvoliti da nam se pridružiš!” I platio mi je da ostanem tri noći i da samo slušam.

On je improvizovao na muziku sa trake, a Evans bi mu onda to transkribovao i to su postajale numere. Od mene bi obično tražio da mu na traku snimim neki groove, da bi mogao na to da improvizuje. Onda bi saslušao te parčiće i oko toga gradio melodije. Tako je radio.

Pa, već to što sam bio u prilici da gledam kako radi, kako vodi bend i organizuje muziku. Njegova koncepcija jazz rocka je u srži onog što sada radim: uz njega sam shvatio da to može biti kreativna muzika baš kao ma koji drugi vid jazza i to mu posebno dugujem.

Da. Prvo je u bendu bio Joe Lovano, moj omiljeni saksofonista. Napravili smo kvartet sa Bill Stuartom (bubnjevi) i Marcom Johnsonom, kasnije Dennisom Irwinom (bas). Kada je Lovano otišao, pozvao sam klavijaturistu Larry Goldingsa, a svirka je postala više funky. Na albumu Hand Jive i na delu promotivne turneje gostovao je saksofonista Eddie Harris, legenda soul jazza, a za potrebe ploče Groove Elation angažovao sam četvoročlanu duvačku sekciju.

Moji idoli! Ja sam Hendersona slušao još na Berkeleyu, pokušavajući da od njega naučim fraziranje.

Pa, mislim da je sve što radim posvećeno Milesu. Sve ovo ionako je u bliskoj vezi sa njim!

Ako postoji muzičar koga smatram zastrašujućim kao improvizatora, to je on. On je u dodiru sa Bogom, dok svira. Nešto plovi kroz njega, što je zadivljujuće. Još volimo istu muziku: funky, jazz, rhythm i blues, sada i techno... Bio je to strašan bend. Michael Brecker, DeJohnette, Don Elias – između nas je bilo toliko naboja, da smo se ponekad zaista gubili u improvizacijama. Recimo, ovde u Hagu smo odsvirali samo dve pesme za 55 minuta nastupa.

Oduvek sam želeo da više orkestriram muziku. Dopadao mi se Gil Evans – zvuk francuskih horni i alt flauta. Firma je obezbedila sredstva, na snimanju je bio i Wayne Shorter, još jedan od mojih idola. Puno vremena utrošio sam na pisanje partitura – satima sam sedeo za klavirom da bih sve rasporedio. Onda sam shvatio da uz takav bend više leži gitara sa najlonskim žicama.

Kada sam čuo njihov album Checkman, shvatio sam da moram da dođem do njih, jer su oslobođeni i tako funky. Orgulje, bas i bubnjevi. Još sam im ja potreban, sa gitarom. Okrenuo sam telefonski broj za fanove, koji sam našao na omotu diska, i ostavio poruku. A oni su mislili da se neko sa njima šegači. Onda je John Medeski pozvao i pitao: “Je li to John Scofield, gitarista?” Našli smo se nekoliko puta i shvatili da imamo šta da kažemo – albumom A Go Go sam veoma zadovoljan. To je ozbiljna grupa, na visokom nivou individualne i kolektivne interpretacije. Zaista bi trebalo da budu cenjeni i u jazz svetu.

Da, bilo je nekoliko ljudi iz sastava Sex Mob, nekoliko iz Deep Banana Blackout. Volim da sarađujem sa mladim ljudima. Oni nisu rock muzičari – oni su funky muzičari utopljeni u jazz. Oni poseduju jazz mentalitet. Treba to razlikovati od smooth jazza: isti su koreni, ali ti tipovi ne sviraju isti motiv u krug. To je mnogo sofisticiranije. Mislim... ima i raznih vrsta pop muzike, zar ne? Interesantne i stupidne. Mislim da ono što smo danas svirali čini samosvojan idiom: nije bebop, ni funky Georgea Clintona, ali nije ni rock ’n’ roll! To je, dakle, nešto drugo.

Ja sam ipak srećan što mogu da zaradim novac od svirke. U podučavanju moraš zaista da budeš dobar. Ja se time nisam bavio, osim što volim da učestvujem u radionicama. Sasvim mi je OK da jedan sat odgovaram na pitanja okupljenih ljudi.

Počasni. Bio sam zbunjen, jer zapravo nisam diplomirao. Nisam položio sve ispite. Pohađao sam školu dve godine i onda prestao. Ali oni svake godine dodeljuju počasne doktorate po jednom starijem i mlađem muzičaru. Veoma sam srećan zbog toga.

U leto 2002. godine ponovo idem na turneju sa grupom Sco-Lo-Ho-Fo. Scofield, Lovano, (Dave) Holland i (Al) Foster. Nadamo se da ćemo ovog puta snimiti ploču.