Ne baš uspela ploča. Međutim, to ne znači da ne spada u sam vrh ponude srpske narodne rock scene, koja obitava oko etiketa poput One Records ili časopisa Rock Express ili kluba KST ili na raznim Gitarijadama
Kada sam se upustio u kupovinu CD-a grupe
Tir na n’Og imao sam izuzetno pozitivnu predrasudu i izuzetno široko polje na kome bi me taj album mogao zadovoljiti. S jedne strane, ponadao sam se da bi to mogla biti srpska varijanta nekog omekšalog pagan goth rocka sa irskim elementima, ili barem neki prijatan gitarski mainstream sa irskim prizvukom. A bogami, pošto sam nekako osetio da bend spada bliže
dvestadvojki nego
devedesetdvojki, ponadah se da i ako bude slabo, bar će biti zanimljivo. Sa potencijalom da se pretvori u
guilty pleasure.
Nade sam bazirao na tome da su naši prethodni susreti sa srpsko-irskom muzikom bili vezani za prijatne albume Orthodox Celtsa, i da je vreme da vidimo šta su smislili oni koji su odrastali u zemlji gde su srpski Poguesi mainstream bend. Uopšte, prosto je neverovatno koliko je bizarna ta zemlja u kojoj su srpski Poguesi mainstream, što izvorni nisu ni na matičnoj sceni? I još je neverovatnije kako tako bizarna zemlja danas produkuje tako neupečatljivu muziku.
Ono što sam dobio od Tir na n’Oga (starokeltski: zemlja večne mladosti) je nešto između pomenutih očekivanja. Ali se, na žalost, nimalo nisam zabavio. Paganskog vajba u spoju sa irskom tradicijom na kakvu nas je kondicionirao Cruachan, recimo, nema. A opet, raspevan poluoperski vokal Jovane Vujnović daje ovom procesu izvesne Nightwish primese.
O bendu koji se dohvati irskih uticaja najbolje se može suditi po njihovim obradama tradicionala. Dok su Orthodox Celts uzeli punk prilaz Poguesa koji se potom deformisao u dark i goth uticaje u dekadentnoj fazi, Tir na n’Og se opredeljuje za upeglan klupski izraz. Njihove obrade imaju efemernost žive svirke u tom smislu da je zanimljivo jednom čuti njihovu deformaciju čuvene pesme Danny Boy, ali da to ni u ludilu ne bi trebalo privoleti na ploču. Upeglanost je izražena time što su pesme odsvirane u neupečatljivom pop-rock maniru. Iako prezirem tu široku socrealističku definiciju pop-rock, ovde se ipak moram poslužiti tim bastardom kako bih dočarao žanrovsku bezobličnost ploče.
Originalne pesme su nešto sporije od obrada, sa operskim vokalom Jovane Vujnović, sem kad se pevanja u pesmi
Stvoriću svet, mikrofona lati Jovan Dragumilo, i u maniru umekšanog Milana Mladenovića pokaže kako
gitaristino pevanje nije osveženje baš na svakoj ploči. Iako na mnogim, od
Oasisa do
System of a Down - jeste.
Kad je reč o srpskim tekstovima, svi elementi zdrave pastorale su tu - ljubav, sudbina, brodovi, čist vazduh, hladno je - i ovo bi možda eventualno moglo da zabavi srednjoškolce kad ih malo smore nu metal pesme o tome kako je pevač ljut na tatu ili kada se privede kraju iznurujuća partija FRP-a. Možda čak i da se primeni na najboljoj drugarici u koju si potajno zaljubljen ukoliko nosi majicu Dimmu Borgir. Dalje od toga već malo teže.
U kontekstu scene na kojoj operiše širok asortiman megapopularnih bendova poput Alogie (o kojima mi, posetioci Popboksa, ne znamo gotovo ništa), Tir na n’Og zvuče kao
Smithsi,
Cardigansi i
Placebo u isto vreme, i proričem im sjajnu budućnost na Top Listama Radija Beograd 202 (ukoliko to još uvek uopšte postoji?). U situaciji gde je punomasni populistički rock’n’roll prepušten oportunistima i špekulantima, Tir na n’Og deluju kao prilična elita, a smatram da su i oni sami svesni toga.
Tir na n’Og je kao Nightwish bez čvrstine i virtuoziteta ili The Corrs bez neodoljive zloupotrebe irske tradicije i instrumentarijuma. A ni sami Nightwish i The Corrs nisu baš naročito kvalitetni bendovi. No, u svakom slučaju, najgore je za njih reći da su naprosto i samo Tir na n’Og. Jer, bolje je i nepovoljno poređenje - od neprijatne dijagnoze.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.