Kao sav normalan svet

Scenario: Denis Lapiere, Pierre-Paul Renders
Uloge: Khalid Maadour, Caroline Dhavernas, Chantal Lauby, Gilbert Melki
Proizvodnja: Belgija / Francuska / Luksemburg / Kanada / Nemačka, 2006.
Žanr: melodramska komedija
Trajanje: 90 minuta
Web: www.imdb.com/title/tt0402378

Četrdesettrogodišnji francuski reditelj belgijskog porekla Pierre-Paul Renders (Zaljubljeni Toma 2002, Sedam smrtnih grehova 1992) zajedno sa koscenaristom Denisom Lapiereom, skupivši novac u pet zemalja i uz pomoć Kanala + i Euroimaža, napravio je film u kojem je reč, kako to i naslov originala kaže, o junaku koji je onakav kakav je čitav svet.

Rendersov Žalil (Khalid Maadour), dakle, Francuz je arapskog porekla, Musliman, vaspitač u predškolskoj ustanovi, sin patetične, posesivne majke, stariji brat inteligentnog momčića, prijatelj dvojice dobronamernih drugara, zainteresovan za devojke više nego prosečni Beograđanin. Priča o njemu po sociološkoj utemeljenosti i brehtovski oneobičavajućoj poetičnoj pomerenosti podseća na romane Daniela Pennaca, a po svojoj formi na sve paranoidne priče tipa Velikog Brata i ostalih voajersko-nadgledanih, a spolja kreiranih virtuelnih stvarnosti koje maltretiraju bespomoćne junake savremenog sveta zarad prljavih ciljeva novca, moći i zabave. Žalil pobeđuje u kvizu projektovanom od strane marketinške agencije u cilju da se dođe do čoveka koji na sva pitanja koja se tiču svakodnevnog života daje odgovore prosečnog čoveka-potrošača. Ta mu agencija zatim tajno namešta plaćenu devojku i gomilu kamera koje će za račun tržišnih ispitivanja snimati njegov privatni život. Sve se odvija po planu, pa do mudre i domišljate, mada u delanju eto-malko-protivzakonite, marketinške agencije stiže i sam aktuelni predsednik Francuske kojem opada rejting, ne bi li za predstojeću kampanju dobio podršku proročanskog Žalil-fenomena.

Ovakva, savremena i francuska varijacija na nekadašnjeg američkog Džona Doa, počinje da puca u trenutku kad amaterska prostitutka (Caroline Dhavernas) ustanovi da, više zbog napornosti celodnevnih angažmana, a manje zbog nemorala, ne može da se bavi započetim poslom. Već i takva modifikacija njenog karaktera ukazuje na izmene u stereotipima žanra, a kad još i Žalil koji doznaje istinu, umesto da tiho pati, uzme stvar u svoje ruke i to ne u smislu potrage za devojkom, nego kao aktivan učesnik sumnjive, ali profitabilne ujdurme u koju je uvučen, gledalac konačno saznaje nešto više o prosečnom čoveku današnjice. U kratkom rezimeu moglo bi se reći da gospodin Prosečni, iako prosečan po vrsti, uopšte nije prosečan po svojim sposobnostima, kao što ni autor filma nije prosečan po tretiranju žanrovske određenosti jednog ovako ideološki ozbiljnog filma. Mešajući zapravo tešku socijalnu dramu sa elementima melodramatske komedije, Renders ne dolazi do hepi-enda koji sugeriše da je sloboda spoznata nužnost, kako bi to učinila većina američkih filmadžija, niti do gorko-ironičnog ishodišta kako bi to učinilo više od pola Evrope (uključujući i Englesku); njegov put je totalno francuski i za kredo ima krilaticu „Živela ljubav“ : autor, junak i publika zajednički utvrđuju da je demokratija iznad svega, tj. da između tržišta i informacije o stanju na tržištu postoji povratna sprega tj. da mali čovek Žalil nije samo onaj na kojem se očitavaju tržišne tendencije, nego je on i onaj koji ih kreira; Žalil, dakle, počinje da ljubi svoju devojku s kojom ga, osim uzajamne sklonosti, spaja i ista količina nemoralne pragmatičnosti, i čitava Francuska počinje da se ljubi: drugi parovi, stari, mladi, rodbinski povezani, poslovni partneri, homofobični i homoseksualni, manipulisani i manipulatori, pa i sam predsednik. U takvom svetu u kojem je povećana količina opšte, pragmatične i proste fizičke ljubavnosti, bez puno filozofiranja i moraliziranja, lakše je i lepše živeti.

Za razliku od naše stvarnosti, francuska poruka iz Gospodina Prosečng kaže da ni religija, ni nacija, ni istorija, ni pol, ni klasa, ni uzrast, a pogotovo ne patrijarhalni moral, nisu, ne mogu i ne treba da budu iznad zemaljske, trenutne sreće konkretnih, živih ljudi. Njihova fleksibilnost i domišljatost dodatni su faktori koji rade u prilog ostvarivanju te sreće, a ljubav je jedini smisao svih i svačijih akcija. Reč je, znači, o filmu sumnjive etičke sadržine nepoželjnom za omladinu aktivnu u podmlacima većine domaćih partija, ali ako ste skloniji dionizijskom prinicu, nego apolonijskom, tj. ako inklinirate epikurejstvu, a ne askezi, najzad ako vam se više sviđa da budete rob, nego grob i više volite pakt nego rat, e tad pogledajte Gospodina Prosečnog i uživajte!