Suština iza „brenda“

Scenario: Michael Mann
Uloge: Colin Farrell, Jamie Foxx, Gong Li, Naomie Harris, Ciaran Hinds, Luis Tosar, Justin Theroux, Elizabeth Rodriguez, Eddie Marsan, John Hawkes, John Ortiz, Barry Shabaka Henley
Jedan od producenata: Michael Mann
Izvršni producent: Anthony Yerkovich
Direktor fotografije: Dion Beebe
Proizvodnja: SAD/Nemačka, 2006.
Trajanje: 134 minuta
Web: www.miamivice.com

Zašto Poroci Majamija ponovo, dvadeset godina kasnije? Novac? Glavnina publike na koju jedan ovakav film cilja nije ni gledala seriju i o njoj zna uglavnom kroz sprdnju tipa one iz Sandlerovog i Herlihijevog Svadbenog pevača. Ipak, iako nisu gledali seriju, čuli su za ime. Dakle, Miami Vice je, hajde da kažemo a da ne pocrvenimo, brend, kao i Gospodar prstenova, Supermen, Kamiondžije... I to je dovoljno.

U osnovi serije, iza brzih kola, roze i ciklama majica i sportskih sakoa sa zavrnutim rukavima nalazi se prilično mračna priča o socijalnoj i emotivnoj alijenaciji policajaca koji su konstantno na zadacima na kojima moraju da kriju svoj pravi identitet. Priče epizoda su nekad dobre, nekad predvidljive, ponekad stereotipske, uvek arhetipske. Još jedan kvalitet bili su odlični epizodni likovi trgovaca drogom, oružjem, cinkaroša. U živom sećanju ostaju mladi Bruce Willis, Leonhard Cohen kao francuski obaveštajac, Frank Zappa kao trgovac drogom koji nikad ne stupa na kopno, Michael Richards (kasnije Kramer iz Seinfelda), Phil Collins, Liam Neeson...

Michael Mann (The Thief, Manhunter, Poslednji Mohikanac, Vrelina) autor serije, za film je napisao scenario koji je po količini događaja jedva na nivou TV epizode (internet ljudi kažu da je u stvari to radnja jedne epizode iz prve sezone serije, pa pošto me sećanje ne služi toliko dobro, da im verujemo...). Akcije ima vrlo malo (prva pucnjava se desi u 95-minutu), što je dobro, ali kada je već priča toliko jednostavna, šta nam preostaje? Svodeći sve ostale elemente na minimum, Mannu su ostali stil i likovi. Znajući prethodni rad, stil nikad nije bio pod znakom pitanja. Ostavivši šarenilo osamdesetih iza sebe, Mann je oslikao jedan mnogo turobniji svet, a jedino šarenilo se dešava na nebu, u nekoliko spektakularnih kadrova oblaka. Životna radost i comic relief dvojice glavnih likova je na nivou tog sveta, što su sve odlike kontrolisanog filma, ali samo na papiru. U stvarnosti, u filmu u kome se ništa zanimljivo ne dešava i u kojem glavni junaci ne govore zanimljive stvari niti se nalaze na bilo kakvom emotivnom raskršću, ne ostaje praktično ništa osim stila koji se opet svodi na slikanje mračnog sveta kao takvog.

Odnos Sonnyja i Rica je hladan, gotovo nepostojeći, uz nekakvo podrazumevajuće slaganje u svemu ali poseban problem nastaje kada se Sonny upusti u romantičnu vezu sa pomoćnicom/desnom rukom glavnog negativca. Pošto iz dijaloga ne može da se nasluti zašto se to događa, žanrovski obrazovan gledalac naslućuje da on to radi ne bi li je kasnije nekako iskoristio, ili obrnuto. Kako do toga ne dolazi, jedini logičan zaključak je da Sonny ima slabost prema Azijatkinjama, budući da je igra Gong Li, sa dikcijom preko granice neophodnog dubovanja, a kako i Farrell mrmlja sebi u bradu na nekom irsko-američkom engleskom (razumljivost na nivou Sergeja Trifunovića u pozorištu), scene sa njih dvoje su naporne i tragično-komične, a još se valja i naterati da se poveruje kako se tu dešava nekakva velika ljubav između pripadnika dva suprotstavljena sveta.

Očigledno je da je i taj đavolji brend valjalo ostaviti po strani ili ga dramaturški širiti umesto skupljati što je u prošlosti davalo rezultate ako znamo da je i velika Vrelina auto-rimejk mediokritetskog TV-filma iz osamdesetih.