Nezgodna tema za zgodan film

Scenario: Don Payne
Uloge: Uma Thurman, Luke Wilson, Anna Faris, Rainn Wilson, Eddie Izzard
Žanr: SF-melodramatična komedija
Trajanje: 95 minuta
Proizvodnja: SAD, 2006.
Web: www.mysuperex.com

U poslednjem filmu Ivana Reitmana svi junaci i glumci koji ih tumače liče na sijaset junaka drugih filmova i drugih glumaca, uglavnom negativaca ili onih koji su negativno konotirani.

Uma Thurman, osim što je ženski kvazipandan Supermenu, Betmenu, Spajdermenu, X-menu, glumom, odevanjem i celokupnim glumačkim delovanjem izgleda kao nastala mešavinom Diane Keaton, Maryl Streep i Glenn Close. Ko voli profesionalni štreberaj ovih glumica, biće oduševljen i Thurmanovom u Mojoj super bivšoj devojci, koja se, naime, naradila da dočara superheroinu koja je, i u ekstenzivnoj i u intenzivnoj fazi sebe, nesamopouzdana i neurotična, posesivna i agresivna!

Da je u ovom filmu reč o poštenoj bajci, glavna junakinja bi po svoj prilici do kraja priče imala da izgubi svoja nadnaravna svojstva, ali da zauzvrat dobije željenu ljubav koja bi je unormalila i mogućnost za stvaranje porodice u kojoj bi se rodila deca sa boljim izgledima za sreću nego što ih je imala majka. No, kako Super bivša nije bajka, već svoju fantastiku crpe iz loših SF filmova, junakinja neće dobiti ljubav kao mogućnost za multipliciranje i usavršavanje sebe, već veštačku agitaciju kroz nekakav deus-ex-machina zračeći kamen. Kamen će, eto, nadahnuti i dotad mirnu, slatku i poželjnu plavušicu (Faris), koja nema ništa protiv muškaraca koji se loše ljube, manipulišu, ušićaruju i izvrdavaju, pa će i ona postati superheroj. I dok njih dve vitlaju kroz atmosferu spasavajući planetu, njihovi momci – baš su zlatni – otići će da popiju pivo nezainteresovano prihvatajući preraspodelu moći među polovima. Dakle, devojke, čika-Ivan želi da vam kaže da od momaka ljubav i pažnju nećete dobiti nikada jer je sebičnost drugo ime za muškarca: imao moć ili bio razvlašćen – sasvim je svejedno!

I, razmislimo još jednom o žanru ovo filma. Da je Moja bivša superdevojka SF (zbog onog zračećeg kamena koji ju je nadahnuo baš kad je trebalo da izgubi nevinost!), pa i nije; da je melodrama – tek to nije; a da je komedija – kome je sve ovo smešno, taj bi se verovatno smejao i ljudima sa invaliditetom. Dakle, šta je po sredi: po prilici teška socijalna drama o borbi minorizovane grupe za pravedniji i bolji svet. Minorizovana grupa su u ovom slučaju žene, tretirane sa istom količinom nenavijanja i objektivnosti u autorskom prikazivanju kao što je to učinjeno sa Ircima u Louchovom Vetru koji njiše ječam. Minorizovani su na početku u pravu, njihova je situacija bezizlazna, a borba sa onima koji dominiraju neizbežna. Međutim, vremenom se borba iscrpljuje sama u sebi, paćeništvo rađa fanatike, a surovost obavezuje na novu surovost, „ko mačem siječe, od mača će i poginuti“. Ta priča je, nažalost, poznata, prisutna svuda gde se ljudi okupljaju oko zajedničkog ideološkog interesa, a kad priča objektivno ne samo da nije smešna (kako je u svom slučaju tretira Reitman), nego i gore od toga – van jurnjave, borbi i besmislenog seksa – ona je dosadna, što vodi direktno u pasivizaciju gledaoca i onemogućavanje njegovog pobuđivanja u odnosu na prikazani problem.

I dok je, što se Loucha tiče, stvar teorijski jednostavna – kad bi John Ford ustao iz mrtvih i napravio Vetar koji njiše ječam, svi bi pravo iz bioskopa otišli da se upišu u IRA-u, za Moju superbivšu devojku čini se da nema ni utopističkog hipotetično-teorijskog rešenja. Jer, filmska borba minorizovanih Iraca jeste mitska, arhetipska, patrijarhalna stvar u kojoj svako vidi koliko su Englezi nevaljali i zna da kad se raspadne jedna država, formira se druga i svakom srce može da bude puno zbog toga. A filmsko gicanje žena istorijska je, lična i moderna priča, pa iz nje niko ne vidi, a posebno ne uzima k srcu, to što su muškarci nevaljali (ha, ha, baš su slatki, pa to je i duhovito kakvi su), i najzad – ako bi se ustrojstvo sveta bazirano na muškoj dominaciji raspalo, nepoznato je (i prema tome, nepoželjno i zastrašujuće) ono što bi tada moglo da nastane. To je sve, dakle, nemoguće i nejasno, a ako baš insistirate da nešto od toga prikažemo na filmu, pa eto, to je to: žene će leteti i ratovati, a mi, muškarci, mi ćemo da ih biiip, a onda – na pivo, ko, bre, biiip te dosadne, zahtevne žene, eto im njihova snaga pa neka se same sebi dokazuju! Biiip!