Da su se s ovako staromodnim hard-rock albumom pojavili 1977. (ili nešto kasnije) Wolfmother bi bili pribijeni na krst ili po nalogu kritike ustreljeni na glavnom gradskom trgu. Srećom, podela na punkere i hipije odavno je zasterela
U sveopštoj reciklaži na koju odlazi najveći deo rok produkcije na početku 21. veka, jedan od zanimljivijih aspekata odlazi na stilsko-medijsku akrobatiku, disciplinu kojom se novi bendovi ubacuju u mainstream poredak. Tako, ono što bi se pre dvadesetak godina odredilo kao pop, danas se bez blama i mere uvaljuje kao garažni punk ili new wawe (svi ti
Strokes, Radio 4,
Franz Ferdinand i ini fensi rockeri) ili se nastavljači ortodoksne hard rock tradicije na tragu Zeppelina i Sabbatha predstavljaju kao nešto što nijedan pravoverni sledbenik indie rock aristokratije ne bi smeo da propusti.
Wolfmother, čupava trojka iz Australije, bez neke veće krivice upada upravo u ovakvu strogo kontrolisanu tržišnu šemu. Već na samoj kutiji njihovog debija nalepljeni blurb odavno prežaljenog
Rolling Stonea poručuje da je reč o “epskoj muzičkoj izjavi”, dok ispod toga trendseterski NME ustreptalo poručuje da je reč “o najboljem novom australijskom bendu”, iako iste novine do pre 15-ak godina nisi propuštale priliku da zlobno ismejavaju hard&heavy rodonačelnike sa svakim novim rivajvlom teškog zvuka.
Ako se Wolfmother pokaže otpornim na ove medveđe usluge, na njih bi se u budućnosti moglo računati. Moglo - kažem iz razloga što njihov prvenac više obećava nego što ispunjava, s tim što obećanje koje ostaje u vazduhu jeste zeppelinovski grandiozno, dok je sama realizacija blago zaglibila negde na pola puta.
Album obiluje masnim rifovima, primitivno efektnim ritmovima i moćnim glasom koji se poput vidre premeće iz vrišteće plantovskog u markbolanovski mistično-lascivni dijapazon, a iz ovog u jeffbuckleyvske vokalne bravure, što nije ništa neobično, imajući u vidu legendu po kojoj je Buckleya odnela mutna voda Misisipija sa Whole Lotta Love na usnama.
Mistično romantične vizije u stihovima sa prve, ubedljivije polovine albuma na kojoj bend seče sve pred sobom sekirom na čijoj dršci piše made by Led Zeppelin, a na sečivu made by Black Sabbath, u skladu su sa omotom I ilustracijama oslikanim u stilu epske fantastike, a koji bi se bez problema uklopio u neku od epizoda Segreljesovog Najamnika.
Iako Wolfmother nema dovoljno originalan zvuk, školu gorepomenutih učitelja su savladali sa desetkom, pa u Dimension ili Where Eagles Have Been šibaju sve u 16. No, kako album odmiče, početni elan se razvodnjava i stiče se utisak da Wolfmother ulazi u krug bendova čiji medijski hype nije sasvim bez pokrića, ali da poput Mars Volte nisu baš sigurni kuda su se zaputili, uprkos neporecivoj energiji i talentu.
U doba u kojem se čini da vreme leti supersoničnom informatičkom brzinom, posustale Queens of the Stone Age ni Wolfmother neće smeniti sa trona vladara masovno prihvaćenog teškog zvuka, iako QOTSA u poslednjih nekoliko sezona nemaju mnogo toga da kažu. No, možda je ambicija ovog benda da postane kalif umesto kalifa, tj. AC/DC umesto AC/DC-a.
U svakom slučaju, razloga za buku je uvek bilo, posebno u doba sveopšte neizvesnosti, zato i Wolfmother zaslužuju šansu.
Komentari
-
Zlatko (gost)
| 30.12.2007. 13.53.35
R'n'R nije umro, samo je malo utonuo u letargiju, a ako ga bendovi kao sto je Wolfmother ne izvuku, onda ne znam ko ce.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.