Pokušaji da se određeni bend ili album opišu upotrebom žanrovskih odrednica po pravilu vodi potpunom promašaju. Smatram da ih kritičari najčešće koriste kada nemaju šta da kažu, a želeli bi da zvuče pametno. Zamislite da sam ovaj tekst započeo rečenicom: „Luna je dream pop bend“. Šta to znači? Pretpostavimo da vam je ovo pitanje palo na pamet i da ste
otvorili AllMusic u želji da pronađete odgovor. Tada ćete videti da pod navedenu kategoriju spadaju Spiritualized, Cocteau Twins, Lush i My Bloody Valentine, tj. bendovi koji nemaju ništa zajedničko.
Osnovni problem upotrebe žanrovskih odrednica prilikom pisanja o muzici jeste u tome što one pokušavaju da pokriju toliko različitih stvari u isto vreme i zato ne znače ništa. Zaboravimo dream pop i krenimo drugim putem.
U februaru 2005, posle sedam objavljenih albuma
Luna je prestala da postoji, a krajem juna 2006. objavljen je album
Best Of Luna koji su sastavili članovi benda. Letimičan pogled na imena ljudi koji su činili Lunu: Dean Wareham (ex- Galaxie 500), Justin Harwood (ex-The Chills) i Stenley Demeski (ex-The Feelies), kao i na ispomoć pri nekim pesmama na pomenutoj kompilaciji: Sterling Morrison (
Friendly Advice) ili
Tom Verlaine (
Moon Palace), govori nam da je u pitanju all-star ekipa. Zašto je onda
Luna ostala „najbolji bend za koji nikada niste čuli“ (citat iz magazina
Rolling Stone)?
Postavljeno pitanje zahteva složen odgovor i najbolje je krenuti redom. Best Of Luna započinje Warehamovom omiljenom pesmom Moon Palace. Ona najbolje sažima atmosferu čitavog albuma i slušaocu ukazuje šta može očekivati od ovog benda: „You were stuck in a dream/ And You wanted to scream/ But it’s nothing at all/ No it’s nothing at all”. Dakle, Coney Island Baby atmosfera u svom najboljem izdanju.
Poput
Lou Reeda, Dean Wareham ne shvata samog sebe suviše ozbiljno, jer uviđa da su njegova osećanja „opšte mesto“, što sa sobom povlači i spoznaju o njihovoj suštinskoj patetičnosti. Ipak, i pored pomenutog saznanja on ih se ne može odreći, niti odlučiti da prestane da oseća. Taj konflikt rađa ironijsku distancu povremeno kombinovanu sa prilično ciničnim odnosom prema samom sebi.
Rezultat: nepažljivom slušaocu pesme mogu izgledati ili previše patetične ili potpuno suve, bez ikakvog poleta. Međutim, ovim se ne može u potpunosti objasniti „neuspeh“ Lune i nedostatak kritičko-komercijalnog proboja.
Sam Wareham, koga je Observer prozvao „najpovučenijim aristokratskim rockerom Njujorka“, u više intervjua ponavlja kako njegov cilj ni u jednom trenutku nije bila inovacija ili probijanje granica, već iskrenost i prenošenje osećanja.
Problem je u tome što on - zaista uspeva. Diplomac sa Harvarda kao i njegov alter-ego, Bucky Wunderlick, previše pametuje, njegova osećanja su uvek dobro skrivena iza različitih intelektualnih referenci, prosečnom slušaocu često nerazumljivih.
Zato Luna nikako nije mogla da postane velika indie-pop grupa. Nekoliko primera: 23 Minutes In Brussels još jasno ukazuje na Suicide, ali prisutna su i konstantna pozivanja na Ostera, Pinčona i, naročito na Delila (pažljivo preslušajte ceo Bewitched, ne samo Great Jones Street).
Luna je, dakle, u svojoj suštini nekomunikativan pop-bend. To je dovelo do toga da do samog kraja ostanu nepriznati. Iako, možda, nisu zaslužili takvu sudbinu. Razlog tobožnjeg neuspeha je krajnje jednostavan – u pitanju je svesno odabrani elitizam. „Tobožnjeg“ zato što je jasno da Wareham nikada nije ni imao pretenziju da bude velika rock zvezda.
Dakle, emotivno neostvareni intelektualci, ukoliko bez prestanka sanjate o nečemu za šta znate da se (nikada) neće ostvariti - Luna je vaš bend, a Best Of Luna najbolja polazna tačka.
Komentari