Mesto: Sava centar, Beograd
Datum: 15. mart 2006.
Produkcija: Koncertna agencija Sava centra
U velikoj dvorani sedi više od tri i po hiljade ljudi. Hipnotički gledaju u binu; mirni su k’o bubice, ne puštaju glasa. Tek povremeno aplaudiraju.
Jesam li ja to u pozorištu?
Na podijumu su, ipak, muzičari. Jedan od njih drži violončelo.
Da nije koncert klasične muzike?
Pored čeliste je verovatno najčudniji dirigent kojeg sam ikada video. Ima oko 60 godina, a nosi plastičnu majicu. Ne diriguje palicom već vratom sopstvene gitare. A zvuk te gitare brije zidove, prži kroz vazduh i navodi bubnjara da izigrava Ludog Harija. Sve je toliko frenetično da jedan od zvučnika počinje da krči.
Ovo više liči na muziku iz podruma, na nešto što se svira u SKC-u ili Domu omladine, ali mediji rekoše da ovo jeste klasika, a gde je klasici mesto nego u Sava centru? I još se premijerno izvodi u Srbiji – sa zakašnjenjem od 40 godina, tokom kojih se ime dirigenta, od silnog spominjanja, uvuklo u brojne uši. Doduše, nesrazmerno je manje ušiju koje su se s dirigentovom muzikom i okušale, ali nema veze. Ovo je događaj. Ovo je istorija. Ko ne dođe u Sava centar – neće biti faca.
U milosti boga distorzije
I tako se više od tri i po hiljade ljudi – među njima dosta “faca” i “ličnosti” – sjatilo na koncertu
Lou Reeda, čoveka koji je, uz sirovu distorziju, prvi put u rock muzici opevao marginalce, kurve, narkomane. “Nevidljivim” ljudima sa ulica dao je imena i ličnost; oni su govorili kroz njega:
Caroline Says,
Lisa Says,
Stephanie Says…
Sve su to naslovi nekih od poznatijih Reedovih pesama, ali to ne znači da ih je on u Beogradu svirao. Poslovično beskompromisan prema publici, u redovnom delu koncerta (dugog 108 minuta) nije posegnuo ni za jednim od svojih hitova; niti je šta svirao iz Velvet Underground perioda (1967-1970), ili sa antologijskih solo ploča Transformer (‘72), Berlin (1973) i New York (‘89).
Akcenat je bio na u Srbiji manje dostupnim pločama kao što su Magic And Loss (‘92), Ecstasy (2000) i za sada poslednji The Raven (‘03), uz pokoju pesmu sa Blue Mask (‘82) i Mistrial (‘84). Ukratko, i kupci Reedovih best of kolekcija i ljubitelji njegovih vrhunskih ploča, i oni neupućeni, našli su se na istom terenu: Sad smo tu, pa šta nam bog da.
I ćudljivi bog je dao, nije da nije – naročito onima koji ništa nisu očekivali i koji su u obilju nepoznatog tragali za novim izazovima.
Reed, baš kao i
Iggy Pop, štancuje poluploče a pravu snagu ima uživo, pa je u Sava centru i sa neklasičnim materijalom opet zvučao klasično – u najboljem smislu te reči. U svakom tonu, zvuku i stihu pesama kao što su
Rock Minuet,
Gassed And Stoken,
Why Do You Talk i
Our House Is Very Beautiful At Night video se njegov potpis, obogaćen jammingom muzičkih ajkula iz benda, tako da mi se izostanak hitova čini irelevantnim. Jedina zamerka je gomilanje pesama sličnog (sporijeg) ritma u sredini koncerta.
Publika je tokom bisa dobila bar delić onog što je priželjkivala – proslavljene pesme Street Hassle, Sweet Jane i Walk On The Wild Side – a tada je konačno poustajala sa stolica, i počela čak da igra. Za većinu, u koju ne spadam, to je bio vrhunac Reedovog nastupa.
Gde ste bili kada je ubijen?
Negde u prvoj trećini svirke, Reed je otpevao The Day John Kennedy Died (sa ploče Blue Mask) – i to samo par sati pošto je na Surčin stigao pokojnik; u danu kada je obeležena trogodišnjica jedne druge sahrane.
Da li je Rid ovo uradio namerno? Ne umem da kažem. Ali, na stih gde ste bili kada je ubijen skroz sam se naježio.
Isto toliko sam se obradovao, pri sredini koncerta, videvši iza sebe damu, kao skinutu sa Pinka, kako tripuje zatvorenih očiju uz fuz i distorziju.
Momenat koji sam čekao poslednjih 15 godina.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.