Ja tebi serdare, ti meni vojvodo!

Filmski festivali postoje svuda u svetu. Oni su svojevrsne, od festivala do festivala različito profilisane smotre najnovije produkcije određene filmske vrste ili regiona, a koje služe da se na njima vidi i bude viđen, da se ostvare kontakti između filmadžija i svih onih koji su za film zainteresovani, da se na kraju podele nagrade i time stimulišu nagrađeni da rade još i na isti način, tj. da se usmere nenagrađeni da sledeći put rade drugačije da bi postali deo glavnog toka ili isto ako žele da uživaju u izabranoj skrajnutosti.

U tom smislu, festivali imaju veze sa sistemskim i sistematskim bavljenjem filmom, naročito ukoliko nije reč o proklamovanim „andergraund“ festivalima koji se bave promovisanjem neke specifične potkulturalnosti. A i u takvim slučajevima određena, mada nešto specifičnija veza sa sistemom postoji. U slučaju Herceg Novog, međutim, uopšte se ne radi o potkulturi. Reč je, naime, o festivalu koji je važan, značajan i zvaničan koliko i bilo koja institucija države. Barem je tako bilo: nastao je 1987. kao Festival filmske režije unutar avnojevske Jugoslavije, dok je Festival u Puli bio najvažnije mesto; zatim je, po raspadu te zemlje, postao kalif umesto kalifa, preuzevši ulogu Pule za onaj deo zemlje kojem je i Herceg Novi pripadao. No, sa poslednjim secesionim dogodovštinama, hercegnovski festival je, kanda, ostao u vazduhu. I tako, ni na nebu, ni na zemlji, održan je, sudeći po zdravoj logici poslednji put.

Stvar je mogla da nosi radni naslov Beba i bilmez: u par meseci staroj, neiskusnoj crnogorskoj državi, dvadesetogodišnji, zapušteni srpski festival! Jedni ga hoće, drugi ga neće, a i prvi i drugi bi da ne daju ništa, a dobiju nešto – stara tehnika, progorene trake, nepodešeni regleri, hladan žu-žu na nekad pršutastim i titovovilastim prijemima, depresivni organizatori, daj-šta-daš gosti i, za čudo, verna publika, po svoj prilici verna više prelepoj bioskopskoj terasi Kanli-kule s pogledom na more, nego samoj filmskoj selekciji. I uz sve to, svi se trude da ne izgovore ništa što bi poremetilo bratske srpsko-crnogorske odnose, iako je jasno da je jedan brat ostao na ispoštenoj zemlji da gaji propale tradicionalne vrednosti, a drugi se umilio majci, pa dobio dozvolu da krene na školovanje u naprednom duhu!

I tako, za šest dana prikazano je 11 filmova, ali od toga dva „strana“ filma, gosti, – hrvatski Dva igrača s klupe Dejana Šoraka i bosanski Nebo iznad krajolika Nenada Đurića, nisu bila u konkurenciji za nagrade. Oko Zlatnih mimoza otimalo se, dakle, devet domaćina i oni su ovako prošli: Šejtanov ratnik Stevana Filipovića nagrađen je za scenografiju, masku i specijalne efekte, Ivkova slava Zdravka Šotre nagrađen je za režiju, Krojačeva tajna Miloša Avramovića nije nagrađen, Sedam i po Miroslava Momčilovića nagrađen je za scenario, kameru, ton i kostim, Uslovna sloboda Miroslava Živanovića nije nagrađen, Sinovci Siniše Kovačevića nagrađen je za glavnu mušku ulogu, Potera za srećkom Milorada Milinkovića nije nagrađen, Sutra ujutro Olega Novkovića nagrađen je Gran prijem festivala, a takođe za montažu i muziku, Aporia Arisa Movsesijana nije nagrađen. (Izvinjavam se nagrađenim filmskim stvaraocima različitih resora, a i čitaocima, što ne želeći da od ovog teksta napravim spisak nisam navela njihova pojedinačna imena! U pojedinačnim recenzijama filmova ispravićemo ovaj nedostatak.)

Ulaziti u polemiku sa odlukama žirija u vezi sa nagradama, ćorav je posao, pa se njime nećemo baviti – svako snimanje filma u uslovima opšteg siromaštva veliki je podvig, pa na podvižništvu treba svakome čestitati. Ako se, pak, osvrnemo na svrhu festivala i festivalskih nagrada što smo definisali na početku teksta, možemo da se začudimo onome što se od strane sistema podržava i onome što se suzbija ili preporučuje margini; a opet, ako se osvrnemo na nepostojanje gajenog sistema koji bi nešto ciljano podržavao i na ličnu primarnu snagu onih koji žele da učestvuju u disciplini sličnoj bacanju kamena s ramena – nemamo čemu da se čudimo! Pogotovo kad se iz posete vratimo kući i skinemo sve ono vojvotsko-serdarsko perje ostajući onakvi kakvi smo dok preko Niša i Vrnjačke Banje polako dolazi jesen.