Dugo je već jasno da je najteže napisati pesmu od tri akorda, tu famoznu perfektnu pop melodiju čije su standarde izmislili Beatles. Ron Sexsmith je jedan od retkih muzičara danas kojima to uspeva. Time Being je povratak u formu kanadskog trubadura, vlasnika jednog od najlepših vokala ikada
Kada je
Ronald Eldon Sexsmith 1991. godine snimio svoj prvi album
Grand Opera Lane, Sijetl se činio centrom sveta, a grunge jedina muzička forma na rock planeti. Mladi bucmasti entuzijasta iz Toronta je svakako odabrao loš momenat za svoj emotivni pop prvenac: svi su tada bili zauzeti puštanjem kose i cepanjem džinsa.
To je verovatno i bio razlog pet godina pauze do njegove sledeće ploče i prvog radnog odnosa sa famoznim producentom Mitchellom Froomom, koji će se nastaviti na (uključujući i ovaj poslednji) četiri odlična albuma. Posle pauze od sedam godina Froom i Sexsmith ponovo sarađuju na novoj ploči, koja predstavlja potpuno prirodni nastavak njihovog poslednjeg zajedničkog rada – Whereabouts (’99).
Puno toga se desilo u međuvremenu: Sexsmith je snimio jedan album sa Steve Earleom u Nešvilu, drugi – prepun lupova i semplova, i treći – klavirski pop u Londonu. Reklo bi se da je Ron Sexsmith prošao kroz svoju spiritualno/kreativnu katarzu i vratio se tamo gde se najkomotnije oseća: na Beatles/Costello teritoriju kojoj pripada. Naime, dugo je već jasno da je najteže napisati pesmu od tri akorda, tu famoznu perfektnu pop melodiju čije su standarde izmislili
Beatles. Ron Sexsmith je jedan od retkih muzičara danas kojima to uspeva. Njegov glas ima čistotu
Paula McCartneya i razigranost
Elvisa Costella, a njegov manir u pesmi se jednači sa onim Donovana ili Paula Simona.
Sve u svemu, reč je o vrhunskom talentu rođenom u možda pogrešnom trenutku: samo dve ili tri dekade ranije, Sexsmith bi verovatno imao svoj avion i 16 kuća.
Na TimeBeing Sexsmithu leđa čuva ritam sekcija Imposters (Davey Farragher i Pete Thomas) i sam Mitchell Froom na klavijaturama, a lokalni LA gitarista Val McCallum dodaje gitarski rad. Album odiše tipičnim Sexsmithovim romantizmom i, u par slučajeva, odmerenim cinizmom. Paralela sa Whereabouts je neminovna: sama forma nove ploče je skoro potpuni duplikat ranije pomenute. Optimističan start sa predivnom melodijom Hands Of Time predstavlja glorifikaciju života, Sexsmith nudi pozitivan ugao svakome ko želi da ga prati sa McCartneyem svuda po pesmi.
Snow Angel zvuči kao da ju je napisao sam Costello, a gitarsko komponovanje pada snežnih pahuljica stvara perfektnu atmosferu i kreira željenu sliku – vrhunski spoj muzike i lirike. Costellov duh se pojavljuje još nekolicinu puta po albumu, posebno na I Think We’re Lost i Some Dusty Things, a radijski hit All In Good Time predstavlja možda najmanje važan momenat na ploči.
U maniru
Billie Holiday, kao što radi na svakoj ploči, Sexsmith ispevava “jazzy tune”
Never Give Up sa dušom ove crne pevačice.
Cold Hearted Wind je flert sa Dylanom (cirka
Blood On The Tracks) a u
Jazz At The Bookstore Sexsmith je ojađen činjenicom da su blues i jazz kao muzičke forme na koje je Amerika najviše ponosna učinjene jeftinim u korporacijskim lancima različitih knjižara/kafea – ona je manifest protiv komercijalizacije duha!
The Grim Trucker je možda lirično najfinija pesma na albumu, filozofski osvrt na severnoamerički životni kliše, kritika zone komfora.
Na kraju, iako možda ne pravi izuzetne ploče, niko to i ne želi od njega. Sve što njegovi fanovi žele je da čuju taj anđeoski glas koji je, koliko je to ljudski moguće, najbliži perfekciji. Time Being je prelepa letnja ploča uz koju je moguće i zaljubiti se. Romantici, navalite!
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.