Sa svoje 52 godine
Elvis Costello predstavlja verovatno najpriznatijeg engleskog autora svoje generacije. To je zanimljiv obrt sudbine ako se zna da su pored Costella svojevremeno najviđenije glave sličnog godišta bili Johnny Rotten, Mark E. Smith, Howard Devoto, Pete Shelley ili Robyn Hitchcock. Jedini iz
Kluba ’77 koji bi mogao po reputaciji da se približi Costellu jeste četiri godine mlađi Paul Weller.
My Flame Burns Blue je delo autora svesnog sopstvene veličine i stvaralačke moći koja je omogućila tu veličinu: reč je o koncertnom albumu specifičnom po tome što se na njemu nalaze uglavnom poznati, i prearanžirani komadi iz Costellovog opusa, uz još nekoliko numera odsviranih posebno za ovu priliku. Prilika o kojoj je reč je nastup na festivalu
North Sea Jazz 2004. godine, i to sa 52–članim
Metropole Orkest, “jedinim profesionalnim jazz bendom na svetu koji u sastavu ima sekciju sa žičanim instrumentima”, kako Costello navodi u podacima bogatoj i ukusno ilustrovanoj knjižici.
Počevši sa Hora Decubitus, kompozicijom Charlesa Mingusa za koju je Costello dopisao tekst, preko klasičnih Clubland, Almost Blue i Watching the Detectives, par naručenih pesama i pokoju obradu, zaključujući nastup sa God Give Me Strength napisanom u saradnji sa Burtom Bacharachom, Costello pretresa gromadu od sopstvenog kataloga, uglavnom u staromodnom jazz štimungu. Kvalitet izvođenja i snimka su za domaći zadatak, a Costello peva u životnoj formi.
Kako ne spadam u Costellove fanove koji će sa oduševljenjem prihvatiti ovo akademsko off izdanje, tako u ovom stilskom presvlačenju vidim samo punjenje baterija za nove autorske poduhvate. Mada, s obzirom da se radi o čoveku koji je odavno ispunio ambicije o kojima mnogi samo sanjaju, teško je da nas čeka neki novi My Aim Is True ('77), Trust ('81) ili bar King of America ('86).
Uostalom, ovih dana već izlazi i drugo ovogodišnje Costellovo izdanje
River in Reverse, urađeno u saradnji sa Allenom Toussaintom za etiketu
Verve. Uzgred,
My Flame Turns Blue je izašao pod okriljem Deutsche Grammophon, kućom tradicionalno okrenutoj “ozbiljnjacima”.
Dodatni disk donosi delove kompozicije koju je Costello komponovao za balet urađen po Shakespearovom Snu letnje noći, i to pod nazivom Il Sogno. Kada posle sterilno perfektnog prvog diska pristupite slušanju Costellovih klasičarskih igrarija prošaranim pop i jazz tonovima, stvari već postaju prilično zamorne.
No, rockeri u Ujedinjenom kraljevstvu do dvorske titule stižu na dva načina: jedan podrazumeva relativnu stilsku doslednost uz očuvane mladalačke nestašluke (
Jaggerovo oplođavanje mlađanih manekenki, udaja Eltona Johna...), drugi iživljavanje megalomanskih artističkih ambicija. Kao i u slučaju
McCartneyevih klasičarskih izleta i Costellove stilske vežbe će bez sumnje dovesti do titule
sera.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.