I tek što smo se osvežili, Costello po četvrti put predstavlja bend i svi kreću u veoma ambicioznu seriju: „Wild Horses“ (The Rolling Stones), „Gathering Flowers For The Master's Bouquet“ (The Stanley Brothers), „When I Paint My Masterpiece“ (Bob Dylan) i „Pancho And Lefty“ (Townes Van Zandt) vam govore sve
Vrlo je verovatno da je ovaj jul Gospodnje 2005. jedan od najvlažnijih i najvrelijih tokom poslednjih par dekada u Njujorku. Trideset pet stepeni i stoprocentna vlažnost vazduha nisu sprečili našeg omiljenog Irca iz Liverpula, trenutno nastanjenog u NYC, gosp. Declana MacManusa da i večeras nastupi u jednom od svojih omiljenih odela, kompletno sa prslukom i zakopčanim sakoom. Kako se osećao na sceni – samo on zna. Jedna stvar stoji: svirao je stoički cela dva i po sata i otišao sa bine ispršenih grudi, brzog i sigurnog hoda i sa tradicionalnim pompeznim engleskim držanjem dostojnim jednog oficira iz Napoleonovih ratova.
Elvis Costello je zasigurno na vrhuncu svoje karijere. Nema sumnje da polako ali sigurno korača ka Kraljičinim odorama po svoju titulu, kao što su to već učinili Sir Mick, Sir Elton, Sir Paul... Elvis ne krije svoje afinitete ka plemićkom redu: njegovi projekti direktno koketiraju sa establišmentom: jazz ploča sa švedskom operskom pevačicom Anne Sofie Von Otter (
For The Stars – 2001), komponovanje klasičnih numera i saradnja sa londonskim filharmonijskim orkestrom, saradnja sa Burtom Bacharachom (
Sessions From W. 54 th – 1998) samo su neki od projekata koji ga čine dodirljivim i najkonzervativnijem obožavaocu muzike. A Majka Engleska voli da nagrađuje svoje najvrednije.
Večeras, dakle, gledamo Elvisa u njegovoj poslednjoj metamorfozi: Memphis Blues Big Man Costello. Ove vruće večeri on svira skoro ceo materijal sa prošlogodišnje country-blues ploče The Delivery Man uz pomoć fantastičnog benda The Imposters (stari dobri profesor Steve Nieve, legendarni Pete Thomas i apsolutno magični Davey Faragher, jedini Amerikanac u grupi), prve dame countryja Emmylou Harris i starog Dylanovog multiinstrumentaliste Larryja Campbella.
Po izlasku na scenu bend kreće sa par starijih klasika: Temptation i Clown Strike, da bi podigao ionako vruću temperatura sa Every Day I Write The Book, prelepom pop himnom, gde publika počinje da shvata da prisustvuje zaista velikom događaju. Posle par dosta ekscentričnih pošalica, gospodin Costello nastavlja sa par komada sa poslednje ploče, da bi u jednom trenutku predstavio Larryja Campbella, koji, sa par pauza, ostaje na bini do kraja koncerta. Waiting For The End OF The World je sada u etru, provlači se kroz gužvu skuvanih fanova, od kojih je više od polovina starija od 40 godina i kojima osvežava lepa sećanja o mlađanom buntovniku koji izgleda kao računovođa i peva o kraju sveta, prolasku vremena i raznim bizarnim karakterima.
Sada se Elvisu i bendu na sceni pridružuje veoma draga
Emmylou Harris i oni kreću u posvetu Johnnyju i June Cash sa
I Still Miss Someone . I predivno je. Gospođa Harris uživa u duetu sa Elvisom i njih dvoje zaslužuju jedno drugo. Između komada sa Elvisove poslednje ploče, koji su uglavnom country karaktera, njih dvoje izvode i pesme Merlea Haggarda (
Tonight The Bottle Let Me Down), Georgea Jonesa (
One Of These Days), Grama Parsonsa (
Sin City) i par numera sa njenih solo ploča. Od Elvisovih pesama,
Nothing Clings Like Ivy zvuči predivno i topi sve što se već nije otopilo u toj vrućini.
Emmylou Harris i Larry Campbell potom napuštaju scenu i Elvis i Imposters sviraju blok Costello komada, među kojima je i himna Chelsea, i dupla doza Clubland, i I Feel Pretty iz pozorišne predstave i filma Priča sa zapadne strane (West Side Story) – verovali ili ne!
Larry Campbell se vraća na scenu i bend sada apsolutno zadovoljava publiku: još jedna dupla doza
Alison (svi pevaju) i
Suspicous Minds onog drugog Elvisa (nadam se da ga se sećate!), zatim
Mistery Dance i
Pump It Up, koje daju sada već pomalo iscrpljenoj publici novu dozu sveže energije i – opet su svi na nogama. I tek što smo se osvežili, Elvis po otprilike četvrti put kroz veče predstavlja bend i najavljuje kraj koncerta, odnosno početak kraja koji će trajati dobrih trideset minuta.
I to kakvih pola sata: po povratku na scenu svi pomenuti akteri kreću u veoma ambicioznu seriju: Wild Horses (The Rolling Stones), Gathering Flowers For The Master's Bouquet (The Stanley Brothers), When I Paint My Masterpiece (Bob Dylan) i Pancho And Lefty (Townes Van Zandt) vam govore sve. Posle serije klasika bend zatvara koncert sa (What's So Funny ‘Bout) Peace, Love And Understanding i prelepom folk baladom u stilu Richarda i Linde Thompson The Scarlet Tide.
I sada su boje divne, noć se nadvila nad Central park, jedan reflektor osvetljava Elvisa, Emmylou i Daveyja Faraghera, koji im se pridružio za mikrofonom, iza njih se nadzire zelenilo i krošnje dok zajedno, kao pastiri na škotskim visoravnima, pevaju “…We'll rise above the scarlet tide…that trickles down through the mountain….and separates the widow from the bride …”. Kakav perfektan kraj!
Jedan od najlepših koncerata na kojima je autor ikada bio.
Komentari
-
Rajkovic Slobodan (gost)
| 23.01.2009. 12.49.54
Za svaku pohvalu,Veterani muzicke scene pruzaju nam pregrst divnih trnutaka.Imaoc sam diska Elvis and Harris 18.02.2006.Grand ole opry live.Tu je i Gillian welch ne smem je zaboraviti.Sta reci osim da je perfektno.!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.