Scenario: Pal Sletaune
Uloge: Kristoffer Joner, Cecilie A. Mosli, Julia Schacht, Anna Bache-Wiig, Michael Nyqvist
Producent: Pal Sletaune
Muzika: Simon Boswell (11 filmova Lamberta Bave)
Trajanje: 75 minuta
Proizvodnja: Danska/Švedska/Norveška, 2005.
Web: http://www.nfi.no/film/nextdoor
Vrata do vrata norveškog reditelja / scenariste / producenta Pala Sletaunea (koji je, ako je IMDB-u verovati, nekoć odbio da režira American Beauty jer mu se nije svideo scenario) počinje kao prosečan srpski studentski film. Johna, povučenog i smetenog činovnika (kakvih smo se u pomenutima nagledali) ostavlja devojka. Tako emotivno oštećen, upoznaje dve susetke koje znaju sve što mu se dešavalo zahvaljujući tankim zidovima u zgradi. Sa jednom od njih se upušta u sadomazohistički odnos, van japanskog šok filma, retko viđene brutalnosti. Tako napadnut i lišen privatnosti, poljuljan u dotadašnjem shvatanju normalnog ispoljavanja seksualnosti, njegov krhki svet se u potpunosti ruši...
Ruši, ali ne na način koji bi bio očekivan. Za razliku od precenjenog i na mahove genijalnog korejskog Old Boya, za koji je reditelj zamislio premisu (pa onda, s teškom mukom i skoro preko volje, kompletirao scenario), Vrata dovrata je film koji je u glavi zamišljen pa tek onda pisan, u jednom ključu stvoren od prvog slova do poslednje tačke. Do polovine filma sumnjamo da znamo šta gledamo, ali je takođe jasno da nešto tu nije pravo. Stan Johnovih susetki je neobično komplikovan, John je u odnosu sa njima inertan i pomirljiv do granice iritantnosti, flešbekovi Johnovog raskida sa devojkom su nervozno prekinuti.
Dok scenaristički skida slojeve svoje priče, Sletaune rediteljski otkriva svoje uzore. Sa strane psihološke analize, mada on možda ne bi želeo da prizna, to mora da bude, u ovakvoj vrsti filma neizbežni Bergman, verovatno duboko urezan u kolektivno nesvesno skandinavskih reditelja. Sa strane upliva u seksualnu patologiju, i to je nešto što reditelj priznaje i verno gaji, Hičkokov Psiho. Uz to, građenjem samosvojnog i od realnosti uznemirujuće malo ali dovoljno udaljenog sveta, Sletaune je filmu dodao izvesnu kasnolinčovsku začudnost.
Ipak, sloj koji bi ovaj film izdigao iznad igre sa prikazivanjem brutalnosti i davanjem odličnih opravdanja za isto, čime je od samog početka spasen za poslednje vreme karakterističnog eksploatacijskog brutaliteparbrutaliteizma, kao i iznad zanimljive i inteligentne psihološke studije glavnog junaka kao da nedostaje, bar bez ozbiljnih naknadnih čitanja i učitavanja.
Ključ za potencijalnu razradu jedino je moguće naći u dve Johnove susetke. Šta su one? Eros i Tanatos? Dve strane njegove ličnosti, jedna koja pokazuje i druga koja sputava bolest? Može se razmišljati i, ako nađete sagovornika dovoljno zaludnog, razgovarati na tu temu. I bez toga, Vrata do vrata je odličan filmski primer za mlade srpske reditelje. Film je umereno jeftin, a iz neiskompleksirane kinematografije pa ne glumi nešto što nije; u isto vreme promišljen na nivou teme, scenarija i forme. Moguće je...
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.