Jučerašnje greške – današnji uspesi

Scenario: Russell Gewirtz
Uloge: Denzel Washington, Clive Owen, Jodie Foster, Christopher Plummer, Willem Dafoe
Žanr: policijski triler
Proizvodnja: SAD
Trajanje: 129 min.

Mada naslov poslednjeg filma Spikea Leea Čovek iznutra na srpskom zvuči dosta medicinski, ovde je reč o podžanru kriminalističkog filma i to onom gde su policajci važniji od kriminalaca - o policijskom trileru. Ono „iznutra“ u stvari je inside, a ko su, šta su i kakvi su insideri znaju svi koji prate istoimenu domaću TV esmisiju.

Odlična priča, očigledno i obrazovanog i talentovanog scenariste Russella Gewirtza, varijacija je na temu dobrog policajca (Washington) i poštenog kriminalca (Owen) koji se na kraju zbliže delajući protiv pravog zlikovca (Plummer) koji je isprva nevidljiv, a zatim neuhvatljiv. Zlikovac koji to navodno više nije, tj. koji je sve radio pošteno, osim što se primarno obogatio sarađujući sa nacistima u okupiranom Parizu, asocijativno se preziva Kejs, dakle, on je dalji „rođak“ Wellsovog Kejna i Trećeg čoveka, samo što je Kejs onaj koji se izvukao i doterao neuhvaćen do 2006. Autori nam, međutim, pokazuju kako „ničija nije gorela do zore“, pa tako i ovaj zlikovac dolijava: sistem nije dovoljno moćan da ga uhvati u zlu, ali takav sistem dozvoljava da u ličnom, neregulisanom činu drugi pojedinac sprovede, ako ne pravnu, a ono barem kosmičku pravdu.

Većinu vremena film protiče u paralelnoj montaži koja bi se lako mogla smestiti na dva kraja pozorišne scene, ono malo eksterijera mogli bi i da se izbegnu ili prikažu na neki pozorišno primeren način, jedinstvo vremena i radnje takođe su obezbeđeni, a vrcavi i dugi dijalozi na goruće teme američkih političkih problema, političke korektnosti, ljudskih prava, a uz sočnu seksualnu aluzivnost čitavu stvar dovode do teatarskog ideala. Čak je i maniristička uloga verbalno spretne i skupe žene iz najviših krugova Jodie Foster nekako je pozorišna i u tom smislu može se autorima progledati kroz prste. Van kritičarsko-teoretičarskog isterivanja maka na konac, jasno je da niko živi nema

ništa protiv gledanja čak ni kamerom snimljene pozorišne predstave sve dok je ona duhovita i vešto vođena, a Čovek iznutra upravo je takva priča. Ono što smeta u većini ostalih slučajeva u kojima se filmskim autorima zamera pozorišnost, jeste razvučenost, inistiranje na političnosti, gruba ideologizacija i jednoravansko prikazivanje radnje i karaktera, tj. bandoglavi autori koji u želji da budu angažovani u vezi sa širom društvenom zajednicom, propuštaju da otkriju ono pravo, ljudsko i zaista važno svakom pojedincu. A upravo ta okrenutost ka navodnoj ljubavi prema čitavom imaginarnom čovečanstvu, a ne prema konkretnim jedinkama, najlakše vuče i pozorištance i filmadžije u patetiku u kojoj nikakve slavodobitnosti nema i koju je pozorište XX veka nekako i trpelo u svoje vreme, no žanrovski film nikako i nikada nije.

Nacionalne, rasne, verske i klasne nepravde i zločini, kako god bili užasni i svakom poznati, Spikeu Leeju samo su „mcguffin“ u priči o dobru i zlu, o hrabrosti i kukavičluku, poštenju i korupciji, iskrenosti, vrednosnim sistemima, granicama koje čovek sam sebi postavlja, pa i ljubavi na kraju. U tom smislu, svaka povezanost Čoveka iznutra sa pozorištem postaje gotovo vrlina koju bi u žaru teoretiziranja vešti recenzent mogao proglasiti i postmodernizmom na mestu neočekivanom koliko je to starinski žanrovski, a ne matrixovski film.