Za ljude okupljene u Domu omladine, nostalgija je išla konvencionalnim putem, ka prošlosti u kojoj su ostali zaboravljeni sav taj angst i mladalački nemiri, ključni sastojci najvoljenijih Buzzcocks pesama, a negde na pola puta između ova dva smera nostalgije našao se i Zvezdin dres na basisti Tonyju Barberu
Budućnosti mogu samo da se prisećam
Ono što sam imao nikad neću dobiti
I iako može zvučati čudno
Moja budućnost i moja prošlost su trenutno poremećene
A ja surfujem na talasu nostalgije za vremenom koje će tek doći
U današnjem vremenu za kojim je pre gotovo 30 godina čeznuo
Pete Shelley, Buzzcocks su priznati kao važan uticaj brojnih važnih američkih i britanskih sastava u poslednjih četvrt veka. A albumi grupe koji su se pojavili nakon ponovnog okupljanja daleko su od slabih, bez hvatanja na staru slavu. Obično se kaže da su
Buzzcocks tokom poslednjih petnaestak godina sproveli dostojanstven povratak na scenu, iako je pitanje šta znači dostojanstvenost za bend koji je na velika vrata u rock 'n' roll uveo teme masturbacije, mržnje prema brzim kolima ili dosade.
No, stvarnost je da su od velike trojke prvog talasa UK panka (uz Pistolse i Clash) Buzzcocks jedini i dalje tu sa jasnim raison d’étre. Kako je u ono vreme bilo najava da će Pistolsi zasvirati kod nas, nastup Buzzcocksa se može shvatiti kao zakasnela nadoknada propuštenog.
Veče je počelo nastupom domaće momčadi
Broken Strings, pobednicima prošlogodišnje Zaječarske gitarijade, pred polupraznim parterom velike sale Doma omladine, da bi se nakon solidne pauze i popunjavanja sale na sceni pojavili Shelley, Diggle i ekipa, otvarajući koncert sa naslovnom numerom za sada poslednjeg i korektnog albuma
Flat Pack Philosophy.
Prvi deo koncerta protiče u znaku novijih pesama i prava je šteta što zbog problema sa grlom, Steve Diggle nije mogao da otpeva Between Heaven and Hell, svoju najbolju pesmu sa pomenute ploče. No, kako je jedva izlazio na kraj sa ostalim komadima u kojima peva, i bolje je što nije.
Zato je svojim raskalašnim ponašanjem punkerskog ceremonijal mastora koje je podrazumevalo skakanje, mlaćenje gitarom u svim pravcima, pozdravljanje sa publikom “totalno iz srca” nadomešćivalo ovu nezgodaciju sa glasom, usput delujući kao protivteža pravom domaćinu ove punk žurke, Pete Shelleyu, koji je zauzimao centralno mesto na bini, tvoreći tako postavku benda identičnu onoj sa famozne kompilacije Singles Going Steady (1979).
Ritam sekcija je drugačija u odnosu na onu iz '79. i ova dva momka su bila na visini zadatka, mada je nedavni odlazak bubnjara Phil Barkera iz benda učinio da Buzzcocks na momente deluju kao pijani brod. Ali, to ne treba uzeti za zlo kao ni ne baš najrazgovetniju distorziju koju je Shelley koristio. Tehnički perfekcionizam je ionako uvek pripadao metalcima.
Drugi deo 60-minutnog koncerta očekivano obeležava brz i glasan rafal gotovo svih pesama sa gorepomenute kompilacije, uz probrane adute sa tri studijska albuma, bez mnogo govorancije između pesama. What Do I Get, Ever Fallen In Love, I Don’t Mind i ostali klasici očekivano nailaze na frenetičan prijem, a kroz Why Can’t I Touch It? Shelley se potvrđuje kao jedan od najubedljivijih glasova britanskog panka.
Među svim slatkišima s kraja 70-ih koje smo čuli, jedini koji je nedostajao je Nostalgia (ok, i Sixteen Again) čiji ste slobodni prevod ključnih stihova mogli da pročitate na početku teksta, verovatno zato što je vreme za kojim je čeznuo Pete Shelley očito stiglo za njega.
Za ljude okupljene u Domu omladine, nostalgija je išla konvencionalnim putem, ka prošlosti u kojoj su ostali zaboravljeni sav taj angst i mladalački nemiri, ključni sastojci najvoljenijih Buzzcocks pesama, a negde na pola puta između ova dva smera nostalgije našao se i Zvezdin dres na basisti Tonyju Barberu.
Ipak, Autonomy smo čuli i doživeli, pa je krajnje vreme da i mi postavimo prošlost i budućnost na zdrave osnove i da dostojanstveno stanemo na svoje noge, baš kao Buzzcocks.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.