Lee je jednom definisao razliku između svojih i holivudskih likova konstatacijom da su njegovi stvarni, što je netačno i dobro je što je tako
Scenario: Russell Gewirtz
Uloge: Denzel Washington, Clive Owen, Jodie Foster, Christopher Plummer, Willem Dafoe, Chiwetel Ejiofor
Producent: Brian Grazer
Direktor fotografije: Matthew Libatique (Pi, Rekvijem za san, Govornica, Gotika)
Trajanje: 129 minuta
Proizvodnja: SAD, 2006.
Žanr: triler
Podžanr trilera, film o pljački banke je poput James Bonda – što celokupna evolucija života više odmiče, sve je besmisleniji. Scenarista Gewirtz, kome je Inside Man prvi film, i reditelj Lee, to su dobro razumeli. Svako na svoj način, oni ne smatraju ni sebe ni publiku za idiote, dok s druge strane odaju dužnu poštu jednoj odumirućoj filmskoj vrsti.
Znajući da će pitanje sve vreme biti „zašto se ova tema ponovo obrađuje?“, Gewirtz uvodi postepen i elegantan obrt kojim na zanatski sasvim korektan način rešava smisao postojanja filma. Kao primer atmosfere odnosa između pregovarača (Washington) i pljačkaša koji drži taoce (Owen) može se navesti konstatacija prvog: „Zašto tražiš autobus i avion? Gledao si Pasje popodne, znaš da to nikad ne uspe“. Dakle, svi sve znaju a obrt se čeka i dočeka, uz malu nedovršenost priče i, neobično, isforsiranu zaokruženost nekih nebitnih repova u istoj, što verovatno proizilazi iz pomenute nedovršenosti.
Spike Lee je, kroz filmove She’s Gotta Have It, Do The Right Thing, Malcolm X, He’s Got Game, 25th Hour, poput braće Coen postepeno sebe institucionalizovao i približio velikoj publici, velikim studijima i velikom novcu. Opet, slično kao braća Coen, koji od The Man Who Wasn’t There muče muku sa nedostatkom energije i problemom odabira teme, Lee od filma 25th Hour prolazi kroz svojevrsnu filmsku krizu srednjih godina iz koje će, čini se, izaći lakše i elegantnije, mestimično zahvaljujući woodyallenovskoj kompulzivnosti koja kad tad mora da ga vrati na pravi put.
Lee je na planu forme izgradio svojevrstan stil koji ga prati i u najnovijem filmu pa tako, kao što De Palma ima svoj omiljeni split screen, Lee ima svoju vožnju lika na šinama, zajedno sa kamerom, koja nije samodovoljna i uvek je koristi u tačnom psihološkom trenutku. Što se tiče teme, Lee se uvek bavio svojim rasnim nasleđem, nekad potpuno gradeći film kao politički pamflet, nekad u smislu težine koja obogaćuje radnju, nekad samo kao ukras.
U slučaju filma Inside Man, samo ime producenta govori da tu neke velike subverzivnosti biti neće. Pa ipak, ne šteteći žanru filma, i napunivši priču scenama koje bi neki reditelj zanatlija štrihovao kao nebitne, Lee je ostao veran sebi. Inside Man je film Spike Leeja, sa punim pravom i uvažavanjem, kako bi Amerikanci rekli, respectively (mnogo više nego što je - Jodie Foster kriva za asocijaciju – Panic Room Fincherov). Gradeći mrežu epizodnih likova i epizodnih priča, Spike Lee je dao komentar američkog društva u aktuelnom trenutku mnogo snažnije, realnije i iskrenije nego što je to uradio Paul Haggis u sumnjivim oskarom nagrađenom Sudaru.
Lee je jednom definisao razliku između svojih i holivudskih likova konstatacijom da su njegovi stvarni što je netačno, i dobro je što je tako. Likovi Inside Man – a, kao i svih Leejevih filmova, su stvarni filmski junaci, veći od života a iz realnosti proizašli, te se lako mogu uklopiti u bilo koji žanr, u ovom slučaju, triler o pljački banke.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.