Divni i užasni život…

scenario: Taylor Hackford, James L. White
uloge: Jamie Foxx, Kerry Washington, Regina King, Clifton Powell, Harry J. Lennix
producenti: Taylor Hackford, Howard Baldwin, Karen Elise Baldwin
žanr: biografski/muzički
trajanje: 152 min.
proizvodnja: SAD, 2004.
svetska premijera: 29. oktobar 2004.
zvanični web: http://www.raymovie.com/
fotografije: Yahoo
trejleri: Apple
muzika iz filma: Rhino

Film Rej reditelja, producenta i koscenariste Taylora Hackforda slavnog po Oficiru i džentlmenu (1982) i Đavolskom advokatu (1997), a Oskarima nagrađenog za kratki film s početka karijere i za produkciju dokumentarca Kraljevi ringa (1996), beogradski distributer Taramaunt žanrovski je odredio kao muzičku dramu.

Do takve odrednice došlo je iz dva razloga: u filmu ima puno muzike afroameričke mega-zvezde Raya Charlesa i svega ostalog što uz muziku ide; takođe, autor filma Hackforda, potrudio se iz petnih žila da iskopa traumatične psihološke motivacije i na njima nanovo izgradi dramske elemente biografije slavnog muzičara. Prvo (muzika) je odlično, a drugo (psihologizacija) baš i nije ispalo najbolje. S obzirom da je istorija filma puna muzičkih drama, mjuzikala i opereta, od Premingerove Karmen Džons (1954) - koja se u Reju i direktno pominje, do savremenih filmova kao što je Evita (1996) - bolje je biti specifičniji i Reja okarakterisati kao film-biografiju.

Čitav buljuk odličnih američkih glumaca tamne kože, u scenografski i kostimografski oživljenoj epohi, potrudio se da nam prikaže priču o revolucionarnom nastanku muzike koja je posle Drugog svetskog rata predstavljala svojevrsni skandal. Naime, po prvi put, ili po prvi put tako da to postane trend u budućnosti, neko, tj. Ray Charles pomešao je gospel i bluz, sveto i profano, bogobojažljivost i seksualnost. Zatim, kad su godine prošle i stvar postala obična i uobičajena, na prethodno neprihvatljivi miks, Charles je dodao još jednu nezamislivost - kantri sa njegovom prostosrdačnom raspričanošću. I kao i prethodno, i ovaj put inventivnost senzitivnog i hrabrog, a istovremeno komercijalnog i jednostavnog muzičara, posrećila mu se. S obzirom da mnogobrojne slavne i evergrin-pesme Raya Charlesa iz današnje vizure, običnom slušaocu izgledaju kao nešto samoevidentno i sasvim normalno, iz filma Rej publika može da na lak i zabavan način nauči nešto novo i o Charlesu i o istoriji muzike uopšte.

To bi bilo, u glavnom sve, no, budite uvereni, nije ni malo, ni zanemarljivo.

Ono drugo o čemu nema razloga da mnogo govorimo jeste fenomen ne preterano mudrih, niti talentovanih ljudi, koji, pak, znaju da pronađu temu. Ovakvi su, dakako, rođeni za producente, a ne za umetnike, no iz nekog razloga, oni vole da se okušaju i u ovom drugom. Reč je o temama kao što su, konkretno, u Hackfordovom slučaju muzika Raya Charlesa (2004) ili bokserska virtuoznost Muhammada Alija (2001), a šire i izbor npr. Raya Müllera da napravi dokumentarac o Leni Riefenstahl (1993).

Rej i Kraljevi ringa Leona Gesta imaju, rekli smo, istog producenta Hackforda, a Müllerov Divni i užasni život o Leni Rifenštal pominje se ovde zbog bliske godine proizvodnje, istog žanra, a pogotovo istih problema koji ga zbližavaju sa Hackfordovim naporima. Naime, u sva tri filma, teme i osobe o kojima se govori, dovljno su interesantne same po sebi, pa ni nevešti tretmani kojima su ih autori podvrgli ne mogu da unište veličinu, lepotu i harizmu prvobitne stvari.

Neosporno, bolji scenaristi i reditelji bi od priča o Rayu Charlesu, Muhammadu Aliju ili Leni Riefenstahl, napravili bolje filmove, ali i ovako gledalac može da uživa. Sindrom je karakterističan i liči na lošeg novinara koji je u studio doveo zanimljivog gosta: svi džedžimo pred televizorom želeći da novinar ućuti i da kamera pređe na gosta pa da vidimo i čujemo sjajne stvari; a, kad se emisija završi, svi pričamo o gostu i ne trošimo energiju na pitanje zašto nema boljih novinara. Neka tako bude i u ovom slučaju.