Ima raznih reditelja koji su mogli da snime ovaj film, a nisu. Tragična epizoda u prošlosti neke nacije jeste sjajna tema za istoričare, ali to gotovo nikad nije isto što i sjajna tema za one koji se bave narativnim umetnostima. Za filmovanje McCatrhyjeve era progona američkih komunista i onih koji to uopšte nisu ali je trebalo naći razlog da budu sklonjeni, bilo je potrebno da se pojavi neko slavan, ambiciozan, učen, zadrt, a bez senzibiliteta. I pojavio se – George Clooney
Scenario: Grant Heslov, George Clooney
Uloge: David Strathairn, Robert Downey Jr., Patricia Clarkson, Ray Wise, Frank Langella, Jeff Daniels
Žanr: drama
Trajanje: 93 minuta
Proizvodnja: SAD, 2005
Web: http://wip.warnerbros.com/goodnightgoodluck
E, evo jednog američkog filma koji, pored matično loše savremene američke A-dramaturgije, pati i od problema prirođenih svim ostalim, neameričkim kinematografijama tj. od globalne nerazumljivosti! Jer, u Clooneyeva unutrašnje-politička, a mračna epizoda američke novije istorije prikazana u Laku noć i srećno naprosto nije opšte-poznata stvar. Činjenicu da prosečan, svetski bioskopski gledalac ne zna ko je bio senator McCarthy, niti zna kakav je lov na veštice on organizovao pedesetih godina dvadesetog veka, niti ko su sve bile njegove žrtve, nije nužno niti potrebno odmah posmatrati kao umetnički epitet Clooneyevog filma. Mada bi to odgovaralo i proizvođačima i distributerima.
Laku noć i srećno dosadan je i razvučen film bez ritma i tempa, bez intelektualne intrige i emocionalne topline. Naprosto, ponoviću ono što sam rekla u podnaslovu, tu nije ni bilo prilike za bog-zna-šta, a i ako jeste bilo nečega – rezultat pokazuje da je to nešto propušteno. Tj. umesto da smo videli patnju pojedinačnih, živih ljudi koji stradaju zbog politike jednog režima i jednog ili više zlih ljudi unutar tog režima, nama je od početka Clooneyevog filma servirana priča sa srećnim krajem. Ne želim da kažem da imam nešto protiv srećnih krajeva na filmu, naprotiv, ali ovako ispričana, ova priča ispala je slaba: „sad je sve u redu, ali sam se jadan ja, c, c, c, bio namučio“.
Naravno da je politički progon neistomišljenika uvek strašna stvar, naravno da je svaki progon i odlična prilika za zloupotrebu i doakavanja bilo kome ko se ne dopada onima koji se na aktuelnoj vlasti osile, ali, istorija sveta uči nas da malo-malo pa se nešto takvo krvavo desi na svim kontinentima i u svim vremenima. Da nam je Clooney ispričao ličnu i tragičnu priču nekoga ko je stradao pod McCarthyem pa makar taj i ne bio medijski i politički eksponirana ličnost, mogli bismo, barem sistemom asocijacija i prostom komparacijom, da tu priču dovedemo u vezu sa sadašnjim vremenom i nama samima, ne samo ovde i sada u priči sa frekvencijama, novinarima i policijom, nego bismo saosećali ko god da smo i u kojoj god zemlji na svetu da živimo. Ovako, odabravši da nam pokaže sam kraj McCarthyjeve vladavine koji se odigrao kroz sukob autokrate i medija oličenog u TV-novinaru Edwardu R. Murrowu (David Strathairn) koji je, ah, slobodnog li i snažnog novinarstva, autokratu razobličio i pobedio, Clooney dočarava radnju koja se vršila i izvršila u prošlosti. Tom završenošću aluzija da takvih problema u Americi više nema zacementirana je kao stav koji iz Laku noć i srećno isparava poput mirisa buđi.
Ziher je ziher, a Clooney je čovek koji, očigledno, misli da zna šta radi. Ja, pak, mislim da se time što on radi više neću baviti, pa to preporučujem i svima onima koji se sa mojim filmskim stavovima slažu.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.