Dobri vojnik Švejk vs. Oficir sa ružom

Scenario: Ante Tomić, Rajko Grlić (prema noveli Ništa nas ne smije iznenaditi, Ante Tomića)
Uloge: Toni Gojanović, Sergej Trifunović, Emir Hadžihafisbegović, Verica Nedeska Trajkova, Bogdan Diklić
Žanr: komedija, drama
Trajanje: 94 min.
Proizvodnja: SCG, Hrvatska, Slovenija, Republika Makedonija, Bosna i Hercegovina;2006.
Zvanični veb: www.karaulafilm.com

Situacija koja otvara film Karaula, u kojoj poručnik Pašić (Emir Hadžihafisbegović) objavljuje vanredno stanje u karauli na jugoslovensko-albanskoj granici da bi imao vremena da izleči sifilis, podseća na zaplete komedija praške škole: lične (najčešće duboko intimne i prozaične) potrebe junaka sučeljavaju se sa društveno-političkim ulogama u koje su čvrsto ukalupljeni (u ovom slučaju opštevažeći partijski zadaci, vojnička budnost na granicama otadžbine...) i samim tim ih ironizuju. Tako otvoren, film Rajka Grlića mora da obraduje svakoga ko ima naklonosti ka filmovima Tito i ja ili Strogo kontrolisani vozovi. I utoliko ga više razočara kada pogleda film do kraja.

Umesto istrajavanja na imaginarnom zapletu koji bi upravljao celom pričom, autori ga degradiraju u aforistični motiv za povremeno zasmejavanje publike, a dinamiku filma na dalje diktira žanrovski šarolika životna drama dvojice vojnika. Zabranjena romansa sa poručnikovom ženom jednog od njih na tragu je tugaljive ljubavne priče iz Oficira sa ružom, a pokušaj bekstva iz karaule drugog vojnika nalik je na satiru poput Dobrog vojnika Švejka. Pri tom, ove dve linije slabo rade zajedno, jer je odnos dva vojnika površno skiciran, te njihove drame deluju kao dva simptoma pomenute početne situacije. Tretman je srodan televizijskim serijama: linije radnje imaju nekakav zajednički sadržalac (to što oba vojnika pripadaju istoj karauli, npr.), ali se prepliću mahom kao međusobna odmorišta sa mehaničkim kopčama. Mogućnost da se iskoristi čitav orkestar zapostavljena je i podređena solo izvođenjima.

Razlog za ovakvo ispuštanje uzda i prepuštanje junaka nekakvoj sudbini sveopšte drame umesto konkretne dramske situacije leži u tome što vremenska odrednica “uoči rata” tokom filma sve više dobija na ambiciji da isili priču i junake na predskazivanje haosa koji će uslediti (ratovi i raspad zemlje) umesto da ih naprosto tretira u datoj vremenskoj tački (JNA, kraj 80-ih). Kao da oslanjanje autora na činjenicu da gledaoci znaju šta će uslediti nakon vremena u kom se odvija radnja filma (pomenuti ratovi i raspad zemlje), doprinosi da svoje junake manje upućuju na odnos prema okolnostima koje su im nametnute konkretnom situacijom (vanredno stanje u karauli), a više prema ideji da svojom dramom treba da ponesu krst budućeg raspada zemlje. Ovo se ponajbolje vidi u raspletu filma: linije radnje (poručnikova bolest i strah od nadređenih, ljubavna veza između poručnikove žene i vojnika od poverenja, pokušaj srpskog vojnika da pobegne iz karaule) bivaju naštimovane da se jedna o drugu pomahnitalo sudare i naprosto ponište, umesto raspletu. U ovom trenutku gledalac ostaje potpuno pogubljen čak i prostorno: ko odakle dolazi, ko se sa kim mimoilazi, itd. Kao da je autor rekao junacima: kako znate i umete svi da se okupite - biće kraj filma.

Hvale je vredan trud reditelja da film deluje “tačno”, najpre vidljiv po odabiru multinacionalne ekipe glumaca. Međutim, ovo ne važi i za stil glume gde deluje da svako glumi u nekom svom filmu. Npr. rola Verice Nedeske Trajkove deluje kao ištrihovana verzija neke bremenite pozorišne uloge, dok Bogdan Diklić preteruje u karikaturi. Kako nema stilske konstante na kojoj bi počivale sve glumačke kreacije, deluje da jedna grupa glumaca igra normalne, a druga nenormalne ljude.

Ukratko, Karaula je mogla biti odličan film, možda baš onakav kakvim su ga, nakon premijera, predstavljali u horu svi južnoslovenski kritičari.