Usamljenost, konačno bez globalnog otuđenja

Scenario: Steve Martin po svojoj noveli
Uloge: Claire Danes, Steve Martin, Jason Schwartzman
Producenti: Ashok Armitraj, Jon J. Jashni, Steve Martin
Direktor fotografije: Peter Suschitzky (The Rocky Horror Picture Show, Star Wars V – The Empire Strikes Back, filmovi Davida Cronenberga od Dead Ringers)
Muzika: Berrington Pheloung
Zemlja: Velika Britanija/Švajcarska/SAD
Trajanje: 104 min.
Godina: 2005.
Web: http://video.movies.go.com/shopgirl

Novela Stevea Martina Shopgirl (Prodavačica, Laguna) je knjiga koja se čita u dahu, uprkos tome što je uglavnom koncipirana kao autorovo opisivanje onoga što likovi misle i objašnjavanje onoga što čine. U tome se Martin pomaže primerima iz psihologije, filozofije, koju je studirao, umetnosti, koju metodično sakuplja.

Glavna junakinja Mirabelle Buttersfield (lepo i znakovito protestantsko ime) je usamljena 28-godišnjakinja koja radi na odeljku za rukavice skupe i staromodne robne kuće koji je veoma slabo posećen i uglavnom služi za pokazivanje statusa iste. Ona je zapravo, kako to Amerikanci zovu, struggling artist. Pošto se doselila sa istoka zemlje, diplomirala je umetnost na neimenovanom kalifornijskom koledžu i čeka da je neko primeti, profesionalno i emotivno. Dva muškarca pokazuju interes: 26-godišnji Jeremy, ljudska ljuštura, čiji je jedini cilj da postigne nešto u poslu prodaje pojačala muzičkim grupama, i 50-godišnji Rey Porter, razvedeni milioner koji traga za srećom u ženskom obliku, takođe čovek kome je malo šta o ljudskoj psihologiji jasno, prikazan vrlo detaljno i smisleno elaboriran, budući da je on u mnogo čemu Martinov odraz u ogledalu.

Anand Tucker, Britanac rođen na Tajlandu, predstavlja dobar izbor za reditelja. Njegov prethodni film Hillary and Jackie jedna je od boljih psiholoških studija ženskog sazrevanja, jedan od boljih filmova o ženama (a ne za žene), ako posmatramo 90-e. Osim što razume sadržaj, on donosi stil, a zajedno sa svojim kompozitorom, i jaku melodramsku osnovu na nivou forme. Zanimljivo, skoro da je Tucker koliko i Martin odgovoran za određenu povezanost Shopgirl sa Woody Allenovim Manhattanom.

Opet, kad se setimo filma L.A. Story, jasno nam je zašto u ovom filmu, što bi iz psihologije likova lako proizilazilo, sam L.A. nije toliko preteći i otuđen kao Tokio u Lost in Translation. Martinov L.A. je onakav u kakvom su raspoloženju njegovi junaci trenutno. Osim zalaska sunca kroz siluete nebodera, to je jednostavno spektakularno kako god da se okrene...

Stil i Martinov filmski odnos prema Los Anđelesu nadomešćuju nemogućnost da se u drugi medij prenesu sve nijanse likova. Martinov voice-over, potencijalno dubiozan jer glas jednog od likova čita naratorove rečenice, postaje smisleniji ukoliko se posmatra u odnosu na voice-over iz filma L.A. Story. Čak i bez toga, zajedno sa muzikom i kamerom, uspostavlja jednu vrstu distance prema likovima, koja je u knjizi postignuta drugim sredstvima. Nije svaka naratorska funkcija ista, a ova je jedna od najbizarnijih viđenih i mislim da nije pogrešna.

Problemi koji se javljaju su na nivou fabule i potiču iz romana. U poslednjoj trećini događaju se zabune i skretanja primerena romantičnoj komediji, ali prilično zalutala u priču o egocentričnosti, usamljenosti i nesposobnosti razumevanja.

Egocentričnosti jer, iako nevoljno, Rey Porter na kraju ipak koristi Mirabelle, iako su mu motivi plemeniti, a ona je, opet, toliko zatvorena u svojoj samonametnutoj usamljenosti da je donekle nejasno kojim ju je on kvalitetima privukao, čime se vraćamo na problem nerazumevanja između ljudi koji čini okosnicu teme filma.

Kako kaže literarni Porter, i tek tad on uviđa šta je uradio Mirabelle. Kako je naneo štetu i njoj i sebi time što je želeo samo četiri kvadratna centimetra nje, a ne nju celu...