Arc

(RCA)
 

Kad valja valja. To bi u nakraćem bila presuda po pitanju kakvoće ovog albuma, ali i čitave dosadašnje priče o bendu Everything Everything. Prethodni, debitantski album Man Alive je poptpuno opravdao pohvale, naprosto, bilo je nemoguće ostati imun i nem pred ambicioznošću i višeslojnošću tog izdanja, dok Arc pokazuje da je u izvođenju umešnih već na narednom stepeniku moguće prevazići sitnije manjkavosti primećene u slučaju prvog rada.

Postojao je potencijal da Man Alive, inače, ljudski dobar album, poneke odbije samodopadljivošću i potrebom Everything Everyathing da već u toj početnoj epizodi očaraju ogromnu većinu zainteresovanih; Arc po po tom pitanju predstavlja vidljivo značajan korak napred – ovde je potreba za brzpoteznim divljenjem ustupila mesto staloženijim pristupom stvaranju moćnih pesama. A takvih je na Arc ponajviše. Stvari u potpunosti dolaze na svoje već u prvim minutima ovog izdanja – album otvara istinski zarazna Cough Cough, u kojoj se podsmeh na temu pozerskog društvenog aktivizma (koji se neizostavno iscrpljuje u copy-pasteovanju linkova i lajkovanju gde se to smatra nužnim) stupa u savršen spoj sa odvažno sinkopiranom i melodijom potpuno prepuštenoj moći silovitih perkusija.

Među zadivljujuće podvige na nivou ne samo priče o ovom konkretnom albumu svakako moraju biti i ubrojane izvanredne pesme kao što su Torso of the Week (na pravom pesmu ojačana horom), stadionski poentirana Radiant, The House Is Dust, naslovna, kao i Choice Mountain, sjajna varijacija na temu tipske inditronice i ponajpre Duet, kao istinski velika numera u pravoj meri porinuta u ponajbolje od baštine neprolazno privlačnih osamdesetih godina minulog veka.

Na planu lirike Jonathan Higgs osvajaja gotovo neizbežnom viralnom ironijom sprovednoj u oba smera – Higgs ovde podsmehu podvrgava i izopačene delove društva i vlastite nedostatnosti. I zbilja – na uzorku ovako znalački izvedene smeše intrigantne leksike i već sada zaokružene kompozitorske kompetencije samo usled jalove sitničavosti bi mogle da zasmetaju moguće stilske i izražajne analogije sa Radiohead, Sigur Ros, Muse pa donekle i LCD Sondsystem, Blur i U2 (u slučaju pominjanog sigurnog hita Radiant). Od takvih uzora Everything Everything ni ne nastoje da pobegnu, baš kao što nisu pokušali da uteknu od očito privlačnog im pop-izraza, koji je ovaj odlični album osnažio sa još više dragocene prijemčljivosti u širem smislu.