Đavo u telu i ostale drage priče

Foto: ferminet
 

Jednoga leta tokom prve polovine fatalnih devedesetih godina prošlog veka jedan sada već duže neaktivni filmski distributer krenuo je u popriličnu avanturu – pravljenje bioskopskog prostora unutar beogradskog Doma vojske. Jedan od filmova kojima je dopala čast da među prvima overe instant-projekcioni prostor na samom krovu pomenute zgrade bila je nesvakidašnje drska i neodoljiva blago komična španska drama Šunka, šunka. Gledaoci su imali zbilja retku priliku da uživaju u ovom uspelom filmu u krajnje živopisnom okruženju – na drugom kraju terase junački se raspaljivao roštilj za vojsku i prijatelje, a podno zgrade je brujala noć u za to vreme možda i neprikladno živom gradu i pratećem noćnom životu. Distributeri filmova gase firme, i na vrata zvaničnih bioskopa su davnih dala stavljeni teški lanci, a, eto, upokojavaju se i vrli autori filmova u kojima su mnogi podosta uživali i kojih se sada sa setom, ne nužno u sprezi sa romantizovanjem koje zahuktala krštenica sa sobom neumitno nosi, rado sećaju i ponekad i pominju.

Pre nekoliko dana napustio nas je Bigas Luna, reditelj pomenutog filma Šunka, šunka. Radio je Bigas Luna i ranije, temeljnijijm i starijim poznavaocima filma njegovo ime nije bilo nepoznanica, ali je golem bioskopski uspeh Šunke, šunke samo formalno ozvaničio ljubav ovdašnjih filmofila na taj drugi, treći, četvrti... pogled prema ovom umešnom španskom sineasti. Naravno, slično kao i u ostatku sveta Luna je nekako počesto, pa i prečesto ostajao u senci ipak primećenijeg i voljenijeg Almodovara, sa kojim ga, osim porekla, još ponešto spaja. Obojici je, naime, bilo svojstveno naoko nonšalantno posezanje za sočnim prizorima i pričama o seksu i slobodarski prihvatanim seksualnim preferencama, što se, naravno, na nivou čitave španske visoke i pop-kulture može posmatrati kao zdravorazumska reakcija na upornu i dugovečnu represiju pod Frankom, koja se, sasvim prirodno, odrazila i na poimanje seksa, telesnosti i čulnosti. Dok kod Almodovara taj aspekt svakodnevice najčešće biva zaodenut u ruho šareno-živopisne ironije i campa, kod Bigasa Lune putenost ponajpre može biti dovedena u vezu sa odjecima italijanskog filmskog realizma bez vidljive zadrške.

Iako je na film stigao iz sveta dizajna i slikarstva (oblasti kojima je ostao veran i kasnije tokom profesionalne karijere), Lunino poimanje filma prevashodno počiva na istraživanju moći narativa. Jasan narativ naprosto neizostavno izbija iz manje ili više debelih naslaga estetizacije i pojavnih senzacija. To je bilo očigledno već u glasovitoj Lulu, svakako i filmu Šunka, šunka, pa i potonjim uspesima (Zlatna jaja, kao svojevrsnoj varijaciji na mogući produžetak priče Šunke, šunke, Bamboli, ostvarenju Mesec i sisa (kako je inverzirano zvučao srpski distributerski prevod La Teta Y La Luna),  Sobarici sa Titanika, Vojvotkinji od Albe, Zvuku mora, kao Luninom iščitavanju postavke priče o lutanjima Odiseja). Širokogruda divx era, skupa sa povremenim ispadima Jugoslovenske kinoteke, pružila nam je priliku da upoznamo i ranijeg i drugačijeg Bigasa Luna, i iz tih delova njegovog opusa svako treba izdvojiti intrigantan i nezaboravan ogled na horor obrasce u ostvarenju Angustia (The Anguish).

Tihom eutanazijom srpske bioskopske mreže i svođenjem filmske distribucije u Srbiji na najnužniju meru nestao je i Bigas Luna sa repertoara ovdašnjih kino-dvorana. Jeste bruka, ali svako malo se nanovo desi da upravo tužne vesti o nečijoj smrti budu direktan povod za podsećanje na nekada i/ili još uvek drage udarnike. Ipak, to je što je, nema nam druge, svaki je povod dobar da se oda zahvalnost velikanima. U konkretnom slučaju Bigasa Lune, grehota bi bila prevideti priliku da se biranim rečima hvale oprostimo od ovog reditelja lako prepoznatljivog autorskog rukopisa. Doduše, ime Bigasa Lune se nepravično retko javlja pri filmofilskim navođenjima omiljenih reditelja; sa druge strane, Bigas Luna je bio stvaralac čija su (barem ranija) dela i i barem neki od nas pomno pratili, diskretno se radujući svakoj novoj najavi. Najava tog tipa više biti neće, ali tu je Lunina zaostavština i za ponos i za diku.