The Next Day

Jovan Ristić

Ocena:
9

(Columbia)

David Bowie je još 1999. godine na albumu Hours počeo da kontemplira na temu starosti. Legendarni muzički kameleon je u to vreme prešao pedesetu; njegovi eksperimentalni albumi Outside (1995) i Earthling (1997) na kojima je manje-više nategnuto dokazivao da i dalje ume da manipuliše trendovima nisu bili komercijalno uspešni, ali su ga definitivno vratili u milost kritičara. Mogao je za sebe da kaže kako se posle mejnstrim žabokrečine osamdesetih vratio na staze avangarde i da mu se to konačno priznaje, ali fakat je da ni Outside ni Earthling nisu bili na nivou njegovih majstorija iz sedamdesetih kojima je žarko želeo da parira.

U to vreme, Bob Dylan je sa briljantnim albumom Time Out Of Mind (1997) pokazao da se i u poznim godinama može stvoriti remek delo – napisao je gomilu vrhunskih, do koske proživljenih pesama inspirisanih sopstvenom smrtnošću, i izveo ih spontano i jednostavno. Bowie je sa Hours pokušao nešto slično: napravio je sumorno, introspektivno “nežanrovsko” ostvarenje koje po instrumentalnoj ogoljenosti i neposrednosti ponajviše priziva njegov album Hunky Dory (1971). Avaj, ma koliko dopadljiv i slušljiv, Hours je ispao kalkulantski, u suštini nategnut produkt poput oba svoja prethodnika. Bowie je, isto kao Dylan, pevao o prolaznosti života, ali je depresivnom muzikom pokušao da prikrije činjenicu da umetnički nije zagrizao do kraja.

Sve suprotno od onog što je ponudio na albumu The Next Day (2013).

Tokom 14 godina između, Bowie je radio svašta i ništa – sa dobrim razlogom. Isprva je bio pun energije. Definitivno prepustivši trendove mlađima, snimio je vrlo hvaljeni album Heathen (2002), na kojem se, znatno ubedljivije nego na Hours, oslonio na sopstvenu muzičku zaostavštinu. Razlog uspeha Heathen, i umetničkog i komercijalnog, jeste povratak Tonya Viscontija, čoveka koji je producirao najbolje Bowijeve albume iz sedamdesetih uključujući poslednji veliki, Scary Monsters (1980). U saradnji sa Viscontijem, produktivni Bowie je izbacio još jedan neoklasičarski album, Reality (2003), da bi se na potonjoj svetskoj turneji, jednoj od najboljih u njegovoj karijeri, najdirektnije suočio sa smrtnošću – doživeo je infarkt. Prekinuo je turneju ali i prestao da snima. Čak je i njegov sajt zamro. U javnosti se pojavljivao tek sporadično, posvećen porodičnom životu sa Iman. Nagađalo se da se on zauvek povukao jer mu je žena tobož zabranila da se forsira. Drugi su pričali da je posegao za hudinijevskim trikom i ostvario davnašnju fantaziju o bekstvu iz slave u potpunu anonimnost. Treći su pak ukazivali da Bowie zapravo nema šta da kaže, ali da je, naučivši lekciju iz osamdesetih, odlučio da mu je bolje da ne objavljuje ništa nego da stvara na silu i skrnavi svoju reputaciju kao sa Tonight (1984) i Never Let Me Down (1987).

Onda je, posle desetogodišnje noći, osvanuo sledeći dan, sasvim neočekivano. Bowie ga je najavio za svoj 66. rođendan elegantnom baladom Where Are We Now u kojoj se dirljivo oronulim glasom pita šta je ostalo od Berlina koji je poznavao, od grada koji mu je u drugoj polovini sedamdesetih pružio utočište od ludila slave, i u kojem je za samo godinu dana (1977) snimio četiri istorijska albuma (Low i Heroes za sebe i The Idiot i Lust For Life za svog pajtaša Iggyja Popa). Ova nostalgična posveta Berlinu iz prošlosti, najveći Bowijev hit još od Jump They Say (1993), zapravo je posveta danima kada je Bowie bio najkreativniji i najuticajniji, što nadahnjuje, u najpozitivnijem smislu, čitav album The Next Day, počev od provokativnog, drskog omota (preslikani Heroes sa belim kvadratom na mestu Bowijevog lica) pa do ritma i zvuka bubnjeva u You Feel So Lonely You Could Die koji je preuzet direktno iz Five Years sa albuma Ziggy Stardust (1972).

Ovaj očigledni omaž je, opet, jedini te vrste na celom albumu, koji je ponovo producirao Visconti. The Next Day nije zbirka vrištećih samocitata – što je lako mogao da bude – već zbirka fantastičnih pesama sa zajedničkim konceptom. Ono što toliko intrigira u vezi sa ovim albumom – izdižući ga iznad Heathen i Reality na nivo Scary Monsters – nije činjenica da on nudi nikad kvalitetnije podsećanje na najslavniji period Bowieve karijere, već činjenica da Bowie tom podsećanju ne robuje već ga smešta u kontekst svog životnog iskustva i – ide dalje. Kad Bowie u oštroj, pretećoj Love Is Lost otpeva „Reci zbogom uzbuđenjima života / kad ljubav beše dobra, kad ljubav beše loša / pozdravi se s životom kad nije bilo bola“, ti jezivi stihovi su – činjenično stanje njegovih godina a ne žal za mladošću. On korača u budućnost, bez obzira na bol, ne glumi da mu je glas bolji nego što jeste, i nosi svoju kožu dostojanstveno.

Pesme na albumu su uglavnom pitke – The Stars (Are Out Tonight), Valentine’s Day, Boss Of Me, rifoidna (You Will) Set The World On Fire i spomenuta Where Are We Now rođene su da budu singlovi – ali iz muzike i tekstova vreba mrak. Bowie i dalje peva o samoubicama, masovnim ubicama, grobljima, i nije ništa manje uznemirujuć nego ranije. Naslov albuma ne treba da zavara svojim tobožnjim optimizmom. Režeća pesma po kojoj je The Next Day nazvan svakako ne nudi prizor toplog letnjeg dana. Njen gotski, košmarni refren „Evo me, nisam baš mrtav / telo mi trune u šupljem drvetu / što mu grane bacaju senke / preko vešala napravljenih za mene“, komotno bi mogli da otpevaju Andrew Eldritch ili Ian Curtis.

Šesnaest godina posle Dylana, Bowie je uspeo da napravi sopstveni Time Out Of Mind, a ostaje da se vidi, s obzirom na novi stvaralački nalet (novi album se očekuje već 2014!) hoće li možda napraviti svoj Love And Theft ili Modern Times. U međuvremenu, The Next Day ostaje trijumfalni dokaz umetničke vitalnosti, za primer The Rolling Stonesima, ali i mlađim naraštajima.

Komentari

mille (gost) | 02.04.2013. 15.53.38

odlican je album, 20 puta sam ga preslusavo ne mogu ni jedne pesme da se setim,
mrtav ko rokenrol (gost) | 02.04.2013. 15.56.08

meni je Tin Machine bolje od ovoga, al ko sam ja
bongofury (gost) | 02.04.2013. 17.25.00

@ mrtav ko rokenrol - tin machine su potcenjen bend. prvi album je jako dobar, a drugi uopste nije los kao sto se pise, dosta pomodarski. treba reci istinu da se tin machine pojavio u vreme kada su bouvija mediji prosto mrzeli zbog glass spider turneje i albuma never let me down pa se ta mrznja po defaultu prenosila na sve sto je radio. kao klinac sam odlepio kada sam cuo heaven's in here, prisoner of love i I can't read. nisam verovao kada sam posle citao da su sve to lose pesme sa loseg albuma. dopao mi se i drugi album, posebno amalpura, you belong in rock'n'roll. zivi album oy vey baby sam poslusao pre par godina i opet to nije bilo sranje. samo los hype na bouvija. novi album je dobar, ali tin machine treba ponovo vrednovati.
- daniel (gost) | 04.04.2013. 14.09.31
  
  slažem se. tim machine je jedan jako jako jako dobar album bez obzira šta se o njemu pisalo.
Stanija i maneken Filip (gost) | 02.04.2013. 17.50.16

tipujem da je naziv "the next day" i beli kvadrat replika na "we can be heroes just for one day". 6/10
šta sve neću pročitati... (gost) | 02.04.2013. 18.08.53

"ni Outside ni Earthling nisu bili na nivou njegovih majstorija iz sedamdesetih kojima je žarko želeo da parira" Kako uopšte da obratim pažnju na recenziju kada neko napiše ovako nešto na samom početku?! Outside je jedan od najznačajnijih albuma `90-ih, apsolutno remekdelo, i kao takvo naravno da nije za svakoga, što potvrđuje i autor gorepomenute recenzije.
Jess Franco (gost) | 02.04.2013. 20.46.05

Outside ".,,jedan od najznačajnijih albuma `90-ih,..." mozda, ali 1890-ih. :)
ccviger (gost) | 03.04.2013. 01.39.56

mislim da su se građani popboksa na demokratskim izborima pre koju nedelju izjasnili da pre žele recenziju džona bona džovija.
Zoran (gost) | 03.04.2013. 07.58.01

Da li je Bowie genije ili umetnik ? Moje misljenje - i jedno i drugo ! Izuzetan muzicar ! Drago mi je da se vratio, vreme mu nista ne moze.
ivann (gost) | 03.04.2013. 11.00.57

S obzirom na to da je Bowie odavno prešao zenit, ovo je super. Generalno, album nastavlja liniju Heathena i Realityja, bez obzira na deset godina pauze. Ništa epohalno, ali nije ni toliko loše, naprotiv. Šta biste vi koji pljujete više želeli: komercijalni pop album poput Let's Dance ili neku avangardu-art-ambijentalu poput Low? Ovo je to, teško da može bolje. Sad samo još da krene da svira koncerte...
diy (gost) | 04.04.2013. 18.37.32

@ivann: Meni su upravo Low i Let's Dance njegova dva najjača albuma, baš zato što je na njima išao do kraja sa tim komercijala/ambijentala idejama. Cenim i Young Americans, koji je baziran na soul-u.
- ivann (gost) | 05.04.2013. 16.40.13
  
  Pa, baš zato što su mu to ponajbolji albumi, a u isto vreme potpuno različiti (dve krajnosti), sam ih i pomenuo. Jer, nije mi jasno šta bi hteli ovi što im ništa nije po volji... Btw, i meni je jedan od dražih njegovih albuma Young Americans, a ovaj novi mi je sve bolji što ga više slušam :) Domaći zadatak za Stonse i ostale ''što se ne predaju''.
bongofury (gost) | 05.04.2013. 09.57.23

let's dance je vrlo dobra ploča. kvalitetni mejnstrim, stivi rej von piči gitaru. to uopšte nije problematičan album.
stojko (gost) | 05.04.2013. 13.19.30

@ recenzent - J**o te Dylan i "Time out of mind". Toliko.
Hunky Dory (gost) | 05.04.2013. 13.47.11

pa istina je da Bowie ne gotivi Dylana, kao npr. u "Song for Bob Dylan": "Hear this, Robert Zimmerman, I wrote a song for you."[
Dylan (gost) | 05.04.2013. 14.12.27

Istina je takođe da je Bowie u ranoj fazi pokušavao da bude Dylan. Mnogi su zapravo pokušavali da budu kao Dylan i bili su njegovi fanovi, a onda su mu posvećivali kritičke pesme jer je izneverio njihova očekivanja. Njega je čak kritikovala Joan Baez. Pisao je o tome Ritam, potražite skenirano :-)
- Boris V (gost) | 05.04.2013. 16.20.44
  
  Dilan je bio uzdanica posleratne američke omladinske levice - da ne kazem mladih USA komunista, ali to su bili. To je ono vreme pre nego što su hipici uništili levicu, dok se folk muzika bavila revolucijom i širenjem svesti. On je bio njihova velika nada, zvezda folk muzike koja je bila poznata kao muzika revolucionarne levice. Ali su se onda pojavili Bitlsi za kojima su Ameri odlepili. Levičarima su Bitlsi, električne gitare i hedonizam i ljubavne pesme koje propovedaju bile kapitalistički trik, a Dilan je u tome video svoju šansu. Može se reći da je imao njuh kada da promeni stranu. Uključio je električnu gitaru, komunisti su ga odbacili, establišment ga je tek tada podržao i uzdigao u visine. Ostalo je istorija. To je bio poslednji udarac za revolucinarnu omladinu u USA-u. Posle su pričicu preuzele i dodatno iznutra uništile hipi-ljubav za sve-priroda ekipe, koji su simulirajući levicu uradili jedno veliko ništa za stvar i omogućili "čoveku" da ostane na svojim pozicijama moći.
  - Detroit (gost) | 06.04.2013. 10.55.02
    
    lepo receno, ali nazalos' s malo ili bez imalo smisla. ako je je USA levica ikad i postojala to su bile gitare MC5 i UR Mike Banksa. Dowie i Bylan, ako su se i zbog necega bunili, ono zbog visokog poreza na honorare
tozzinjo (gost) | 05.04.2013. 18.25.01

boris je u pravu, dilan je smao uskocio u voz tamo gdje je vidio svoju sansu. s druge strane, ja the clash izuzetno gotivim (muzicki), ali mislim da su the clash pretecha u2 u politickom smislu. postali su veliki bend, svoje radikalnije kritike poput guns of brixton su sveli na jeftine socijal demokratske poklice. strummer je vidio priliku u punku da se ukaci na taj voz i od anonimnog pub rock benda 101ers dodje do stadionskog the clash. mislim da je njegov boravak u spaniji bio kriticna tacka, kad je otisao i nikom se nije javljao a u medjuvremenu producirao neke albume anonimnihljevicarskih punk bendova i naizgled bio srecan. onda je izgleda prelomio da mu fale reflektori i gomile ljudi koji uglas pjevaju njegove pjesme, pa se vratio da sa clashom samara mrtvog magarca, za sta je "cut the crap" neoboriv dokaz. opet, ne zelim biti sektas pa reci kako je "izdao ideju". svi mi sa 20 imamo stavove koji se sa trideset smeksaju. ne mislim "smeksaju" u smislu totalnog obrta, sa jedne ideologije na drugu, nego postanu realniji a i normalniji. strummer isto tako. evo i springsteen je slican njemu (tj strummer je springsteenu) pa opet kapa dole za njegove nepromijenjene stavove jos od svojih pocetaka. mozda najveci "diskretni heroj" ljevicarske amerike je willie nelson ali nazalost slabo su ljudi i tamo i ovde upoznati s njegovim radom (u odnosu na dilana i ostale...)
DDR (gost) | 26.04.2013. 09.08.08

Teško da David ne gotivi Dylana. Pre će biti da je tada bio poprilično opčinjen njime. Pomenutu pesmu vidim više kao poziv ranjenom heroju da ustane. Hunky Dory je jedan od 10 najboljih ostvarenja prošlog. Drago mi je da se Bowie vraća u velikom stilu.

Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.

Novo iz rubrike