Daleko nad svetom

Prošlog meseca je ponovo objavljen legendarni album Space Oddity. Prvobitno nazvana David Bowie, ploča je izašla novembra 1969, da bi tri godine kasnije bila prekrštena u Space Oddity. Zapravo, od njenih 10 pesama do danas je upamćena samo ona jedna istoimena, ali je u pitanju događaj koji je promenio sve – u njenom autoru i oko njega. Space Oddity je do danas ostala jedna od najuticajnijih nevažnih ploča pop muzike.

Da bi se shvatilo značenje pesme, treba istražiti njen prvobitni kontekst. "Space Oddity" je često objašnjivana kao pesma o utrkivanju u svemiru i posledicama življenja u civilizaciji kojom vladaju nauka, tehnologija i otuđenje. Kritičari su mahom taj singl videli kao pokušaj da se iskoristi hladnoratovsko nadmetanje u svemiru, fasciniranost vasionom i Kubrickovioj Odiseji u svemiru 2001, prikazanoj godinu ranije.

Priča o kosmonautu Tomu i večitom lebdenju u prostranstvu kosmosa, bez mogućnosti povratka na matičnu planetu, izgledala je vrlo realno: mesec je (tada) bio na dohvat ruke. Poput većine zanimljivih SF štiva iz književnosti, i ovog puta je napravljen spoj savršene tehnologije i ljudskih osećaja.

Ploča ima prilično šaroliku istoriju. Uprkos naporima da se pesma dovede na top liste, BBC ju je najpre zabranio: svemirski brod Apolo još se nije bio vratio sa svog puta na Mesec i pesma je tumačena i kao moguća provokacija za porodice kosmonauta. Posmatrana u kontekstu drugih sličnih pesama tog doba (npr. Lucy in the Sky with Diamonds), Space Oddity nedvosmisleno ukazuje i na narkofilsko iskustvo.

Uprkos jakom Dylanovom uticaju na ostalim dotadašnjim pesmama („Uvek sam voleo tog unjkavog Jevrejina“, reći će Bowie početkom 70-ih), Bowiejev glas je već karakteristično - njegov. Ni previše muški, ni previše ženski, on opisuje savršeno kontrolisanu emociju u rasponu od upozorenja do mirenja sa sudbinom, sve vreme razvijajući dramu o nesrećnom letu svemirskog putnika Majora Toma. U kontekstu naučne fantastike, on je "vanzemaljac mesija" koji funkcioniše kao figura koja ugroženom čovečanstvu pruža utehu.

Osim tog singla, sa Space Oddity je ostala upamćena i An Occasional Dream. Sluteći uspeh, ali svestan očeve bolesti (koji je umro sedam dana pre ulaska albuma na top liste), Bowie u njoj govori o nekadašnjem porodičnom životu: „Sećam se kako smo živeli na ivici jednog kreveta / I pričali o švedskoj sobi od skupocenog drveta“.

Bowijev biograf Nick Stevensonu knjizi David Bowie: Fame, Sound and Vision tvrdi da je razlog uspeha albuma u njegovom optimizmu i nadi - da je bolji život uvek moguć, makar na nekom drugom mestu, makar u kosmosu, iako to tužnom Tomu ne polazi za rukom. To je opet vezano i za Bowieijva polna opredeljenja: on je tada javno figurirao kao biseksualac, što je značilo da je mogao da postoji u svakom od tih života. „Naslovna pesma izaziva osećaj mogućnosti oslobađanja od zemaljskih ograničenja, ali i mogućnost da se postane zvezda vlastitog života“, kaže Stevenson.

Na pragu 70-ih, najveći uticaj na Bowieija su imali Pink Floyd i njihov glavni tadašnji kreativac Syd Barrett, zatim Velvet Underground i Iggy Pop, što je i evidentno na sledećem albumu The Man Who Sold the World (1970). Po mnogo čemu album označava kraj optimizma 60-ih i bavi se uglavnom mračnom stranom čovekovog identiteta, ali ne onako kako bi se na prvi pogled očekivalo. Poput After the Gold Rush“ Nail Younga ili Lennonovog Plastic Ono Banda, Bowieijev album takođe nastoji da popuni kulturnu prazninu nastalu padom kontrakulture. Ali za razliku od ove dvojice, Bowie manje jadikuje nad kolapsom utopijskog optimizma, trudi se da publiku usmeri ka okultnom, ka veseloj seksualnoj podvojenosti, ničeovskom individualizmu i u vreme o kome govorimo – kosmičkom domu Majora Toma.