Točak ide u svet

Govoriti o grupi Smak i razgovarati sa njenim članovima danas je mnogo lakše i zahvalnije nego što je to bilo pre dve godine. U tom periodu su oni svojim nastupima i pločama stvorili jednu materijalnu osnovu iza koje sada mogu da se zaklone i da svojom karijerom upravljaju sami. Naravno, to znači i da sami moraju da odgovaraju za ono što rade. Nadam se da je i njima drago što za sobom ne moraju više da vuku sliku “neshvaćenih i ugnjetenih provincijskih rockera”. Onima koji pišu o njima više na peru ne stoji neprijatan teret, posledica raširenog načina pisanja o njima, da sa svakom rečenicom ugrožava nečiju egzistenciju.

Od objavljivanja vesti da su Smak potpisali ugovor sa nemačkom firmom Bellaphon u opticaj su puštene razne glasine koje su, kako to obično biva, u zasenak bacile i mnogo važnije stvari. Možete i sami pretpostaviti o čemu se pričalo. Imaju li oni u belom svetu neke šanse ili nemaju, jesu li uzeli neke pare i ko je koga u stvari tu prešao? Nemci naše momke ili obrnuto? U cilju što boljeg obaveštavanja svih prisutnih naj­bolje je da Točak kaže ono što zna o tome, a zna sledeće:

- Još pre nego što je izašla “Crna dama” mi smo načuli nešto o nekom gospodinu Živanoviću koji vodi jednu poznatu svetsku firmu. Međutim, ostalo je sve na nekim pričama. Čekali smo da naša ploča izađe da bismo je njemu pokazali, ali prošlo je šest-sedam meseci i potpuno smo zaboravili na bilo kakav posao dok nam Miha (Vladimir Mihaljek) nije iznenada rekao: “Momci, spremajte se za Nemačku.” Nismo znali o čemu se radi a ni on ništa više nije hteo da nam kaže. Jedne večeri dok smo bili u Zagrebu Zoran i Miha su naglo otišli za Beograd. Nisu ni rekli šta je u pitanju. Došli su sutradan u hotel i počeli su da razbacuju stvari. Pitao sam ih šta je bilo a Zoran kaže: “Ništa” i šutira stolice po sobi. Posle nam je objasnio da potpisujemo ugovor sa Bellaphonom. Da je direktor te firme došao specijalno zbog toga da potpiše ugovor sa nama, da se njima “Crna dama” veoma sviđa, da hoće da ulože dosta novaca u ono što mi radimo i tako dalje...

Koliko ja znam to nije prvi put da se u vezi sa vama pričaju takve stvari?

Ovde je bilo u pitanju nešto drugo i ja sam na početku verovao da je to neka lakrdija, šta li? Pošteno da kažem, ja ne poznajem te “kuće”, negde sam načuo za tu firmu, ali nisam verovao da je to vlasnik. Međutim, kad smo ugledali direktora i njegovu sekretaricu i popričali sa njima video sam da je to jedan ozbiljan čovek. Uglavnom, on je sve znao šta je trebalo da zna i mi smo u hotelu “Palas”, u Zagrebu, napravili ekskluzivni ugovor sa Bellaphonom na pet godina.

Sa kakvim je on predlozima pred vas izašao, koliko je bio upoznat sa vama i vašom muzikom i šta to sve konkretno znači?

On je ispričao da nije hteo da nas predloži svojoj firmi sve dok ploča ne izađe da ne bi ispalo da on tu “dovodi” svoje zemljake. Mislim, da ne ispadne da prejudicira stvar. Kad su njegovi urednici čuli ploču i kad su rekli da ovo može da prođe samo da je na engleskom, znao je da će oni hteti da mnogo urade za nas. Što se tiče samog ugovora, on je običan kao i svaki drugi samo što ima jedno desetak stranica više. Poštuje se potpis i poštuje se dobra volja! Ne postoje nikakvi kazneni penali jer ako je neko profesionalac on svoj posao radi do kraja.

Dogovorili smo se da “Crnu damu” snimimo na engleskom, da je premiksujemo i da sve to bude gotovo pre Nove godine.

(Pr. autora - U vreme zaključenja broja obavešteni smo da su se Točak i Boris upravo vratili iz Londona gde su u “Morgan” studiju nasnimili engleski tekst.)

Sada dolazimo oko najškakljivijih delova priče o tom ugovoru. Naime, okolo kruže glasine da ste za taj posao dobili ili su vam obećane neke pare. Šta je tu istina?

To me svi i pitaju. Naročito moji prijatelji! Ja samo mogu da kažem da mi nismo postali još nikakvo ime niti to sa sigurnošću možemo da obećamo. Vrlo je teško da neka jugoslovenska grupa tamo uspe. Znam samo da se sa Bellaphonom ugovor ne potpisuje svaki dan i da smo dužni da za tih pet godina snimimo osam LP ploča. Ima tu još nekih stvari koje sada ne bih pominjao, nekih poslovnih ideja koje smo mi predložili. Inače, gospodin Živanović je rekao da bi on u grupu Smak uložio oko dva miliona maraka! (Oko milijardu i šest stotina miliona starih dinara - prim. redakcije)

Na koji način?

U kompletan posao. Reklamu, ras­turanje, produkciju. To je jedan dugo­trajan posao. Rekli su nam da prvih godinu-dve (s tim se i mi slažemo) ne treba očekivati bog zna šta. Sve zavisi od nas i na kraju krajeva, novac i nije tako bitan.

Oni u Nemačkoj zastupaju grupu KISS, zatim Donnu Summer. Za njih rade Omega iz Mađarske i grupa Nektar koja je trenutno vrlo popularna u Americi. Oni su Nektaru pre izvesnog vremena dali avans od 100.000 dolara! Nama je u prvi mah bilo smešno, ali i nama je obećana ista suma.

Da li su zbog toga tražili da na neki način utiču na ono što svirate?

Oni na početku ne mogu ni sa kakvim idejama izaći. Od nas traže kompletno sve o grupi, o svakom članu posebno. Svaku moguću sitnicu. Šta mislimo, šta hoćemo. Šta nećemo... kakvi jesmo, kakvi nismo. Apsolutno sve o grupi Smak. Kakve su nam namere, ideje, kakva muzika ubuduće treba da nam bude. Mislim da smo spremni jer oduvek smo u Jugoslaviji forsirali jedan takav posao, trudili se da budemo što više disciplinovani u poslu.

Kada oni budu te materijale ispitali, dobro ih razradili, oni će dati svoju reč. Oni imaju svoje stručnjake za to, kao, uostalom, svaka diskografska kuća.

Po potpisivanju tog ugovora, kakav ostaje vaš odnos sa PGP RTB-om, vašom sadašnjom firmom? Priča se da su oni u vaš dolazak i snimanje “Crne dame” uložili znatna sredstva.

Teško je sad shvatiti tu situaciju. Ali, mi dobro znamo da će ovaj posao koristiti i njima. Oni zadržavaju sva prava u Jugoslaviji, dobijaće besplatne snimke na našem jeziku i, naravno, imaće reklamu koju vuče ta ploča. Što znači da će oni sa svoje strane imati golu distribuciju. Ne radi se ni o kakvim licencama, oni će imati sva prava kao i do sada. Mislim da je bivši direktor PGP-a Boža Gocić napravio sa tim veoma pametan potez što nije dizao nikakvu galamu. Međutim, u novom rukovodstvu PGP-a ne slažu se puno sa tim jer postoje još neki nesporazumi. Nadamo se da će se sve to srediti jer smo puno zadovoljni sa njima i nadam se da će postojati saradnja između Bellaphona i njih.

Sad pošto smo završili ove priče oko para, papira i birokratije vratimo se muzici. Sa kakvim programom nameravate da se predstavite novoj publici?

Postoje vrlo jasni i konkretni planovi koje nikad nismo hteli da kažemo javnosti. U mnogo situacija ispada da sam ja prepotentan i da neću da kažem ono što hoću i znam. U stvari, radi se samo o jednoj ideji koja će, šta ja znam, biti sve ili ništa. Mislim, idemo na sve ili ništa!

Kada već ne možemo da znamo ništa o tome može li se znati kada treba očekivati realizaciju tih planova?

Mi treba da snimamo naš treći album u junu mesecu i tada će se sve znati. Sve je sređeno i potpisano i ta ideja je poslovna tajna i žao mi je što ništa ne smem da kažem o tome.

Znači li to da spremate nešto sasvim novo. Nešto što radikalno menja vašu sadašnju osnovu?

Mislim da ne postoji čovek koji može da skoči sto ili dvesta posto. Najviše što može da se uradi, i to jednim intenzivnim radom i voljom, može da se postigne 20 ili 30 procenata napretka. Mi smo do sada sporo napredovali i nismo pravili neke neverovatne skokove. Ipak, smatram da publika još ne može da zna naše prave mogućnosti jer na koncertima još nismo pokazali šta sve u stvari znamo. Mislim da kad kod kuće sviram gitaru da to radim jedno pet puta kvalitetnije i bolje!

Pa šta te to onda sprečava da radiš ono što najbolje znaš?

Ovaj... mislim da je neke stvari nemoguće uraditi na koncertu. Čini mi se da bi to većini bilo dosadno, premda možda i nisam u pravu. Jednostavno, takva je atmosfera koncerta. U hali od nekoliko hiljada ljudi mora se paziti šta se radi. Neki put sviramo samo za sebe i onda počinju zvižduci, a niko ne voli kada mu neko zviždi.

Smatraš li možda da do zvižduka dolazi i zbog toga što to nije dovoljno dobro i smeta li ta podela, na ono što je za publiku i na ono što nije, tebi kao čoveku i muzičaru?

Naprotiv, to mi samo daje što više podstreka da jednom u životu radim kvalitetnu muziku i da nateram publiku da je oseća.

Onda neko može da izvuče za­ključak da Smak dosta kalkulisano radi i

da ponekad sami sebi skačete u usta. Uzmimo “Crnu damu” za primer...

Sa dosta rezerve smo pravili tu ploču. Onaj ko misli da je to zadnja naša reč mislim da se prevario. Isto bih tako govorio i u ime drugih grupa. Mislim da ima i drugih muzičara koji isto misle, ali ne mogu da se izraze. Umeju mnogo bolje da sviraju nego što, eto, tržište, publika i razni pritisci sa strane uslovljavaju. Onaj ko bi rekao da treba biti beskompro­misan, da sve to treba bez kompromisa raditi brzo bi se našao u zabludi.

U ovom momentu kada bismo izašli da sviramo jazz sa nekim Freddiem Hubbardom, recimo, nas bi bilo sramota jer oni toliko bolje sviraju da je to smešno. Kvalitet i sve ono što ide uz to dolazi u zrelijim godinama.

Međutim, ako se zadržimo na vašem repertoaru sa ploča i koncerata jer, naravno, ne mogu pričati o nečemu što nikad nisam čuo, mislim da je Smak uspešnije izlazio na kraj sa tim “kompro­misnim” kompozicijama nego sa zamašnijim poduhvatima, kao što su to bili “Put od balona” sa prvog albuma ili tvoj solo album. To, inače, nije retko mišljenje, mada si ti nekoliko puta isticao da su baš takve kompozicije u središtu tvog opredeljenja i da neke svoje planove vezuješ za radove simfonijskih proporcija.

Ja bih hteo da se tu malo ograničim. Iako moje izjave i ideje lutaju, često sam jako opširan, mogu da kažem da sam ja to mislio na svoje solo albume. Na grupu Smak pri tome nisam mogao da mislim jer, na kraju krajeva, ne mogu ja sam odlučivati šta će Smak da svira. Za neku moju muziku ja mogu da budem i dosadan, da radim šta hoću i to je čisto moja subjektivna stvar.

Što se tiče “Puta od balona” ljudima stalno moram da objašnjavam da ta kompozicija treba da izgleda sasvim drugačije. Tokom miksovanja desila se jedna greška, nije sada važno kako, i čitav štrajh violina je uništen. Mi bi to sada sasvim drugačije uradili...

Mislio sam na strukturu kom­pozicije...

...Što se same kompozicije tiče tu je dosta promašeno. U stvari, ima dosta lepih ideja koje je trebalo odvojiti za nešto drugo. Ja sam u “Putu od balona” jednostavno gomilao te teme. U svakom trenutku spreman sam da priznam da mi nikada nije bila vrlina da pronađem jednu temu, ideju koja bi se provlačila kroz celu kompoziciju.

Ali ja sam u isto vreme bio buntovnik. Bio sam svestan muzičkih oblika, ali sam kao i svaki mladi čovek želeo da ih razbijem. Hteo sam da razbijem te ustaljene i isfrazirane forme i da pokušam da dam nešto svoje. Međutim, kasnije sam ustanovio da bi bilo bolje da sam imao više muzičkog znanja i iskustva, mislim tu na teoriju, pa da onda razbijam te forme.

Smatraš li onda da ti nedostaje neka vrsta akademskog obrazovanja za ono što želiš da praviš?

Ne mislim na Akademiju u pravom smislu reči jer je današnja Akademija dekadentna. Pre bih se odlučio za neku vrstu džez akademije. Nama pop muzičarima potrebno je znanje, ali je isto tako tačno da se znanje ne može steći samo i isključivo po akademijama.

Recimo, ni u jednoj akademiji na svetu ne uči se, na primer, kako je svirao Jimi Hendrix, a to bi po meni možda bila najbolja škola. Takođe, smatram da i mi pop muzičari imamo neku vrstu svoje akademije. U svakom trenutku treba da smo dobro obavešteni. Uvek hoćemo da se dokažemo a svako naše dokazivanje je polaganje ispita pred publikom.

Međutim, čim smo mi postali profe­sionalci, a to je bilo pre dve-tri godine, morali smo da nadogradimo to praktično znanje. Zato sam uzeo knjige iz kojih se inače uči na Akademiji pa sam ih prešao. To mi nije predstavljalo neki naročiti problem pošto se već dugo bavim muzikom. Video sam u tim knjigama da to i nije naročito teško ako se radi, a i to da sam mnoge stvari već pre toga koristio u svojim kompozicijama sasvim dobro. Na primer, kontrapunkt.

Od onog intervjua u “Džuboksu” iz 1976. godine prilično je rašireno mišljenje da nemaš baš mnogo mere u svojim izjavama, da si prepotentan...

Znaš, ja valjda dajem više intervjua od svih ostalih pop muzičara u Jugo­slaviji. Nikoga do sada nisam odbio. Uvek sam svakome do sada odgovarao isto, potpuno iskreno... nikada nisam lagao. Dobro, možda neki put nisam bio u pravu, promašio sam ponekad. Ali, od tada pa nadalje publika me mnogo hvata za moje reči. Međutim, svi treba da znaju da se za vreme razgovora od pola sata ne može reći mnogo pametnoga. To meni izgleda potpuno jasno i razumljivo...

Isto tako, na primer, kada uveče nekom pišem pismo ujutro mi dođe da ga pocepam kada vidim kakve sam gluposti pisao...

Vidiš, ima tu još jedna stvar. Mnogi mi prebacuju da zapostavljam grupu Smak, da sebe izbacujem u prvi plan. To nije istina. Možda sam ja samo malo više brbljiv od njih, a i vi novinari često postavljate takva pitanja. U privatnom životu nije tako. Tamo oni pričaju a ja ćutim, samo mene su odredili da dajem intervjue. I kad već pričam, ne ustru­čavam se da kažem ono što mislim a to kod nas u Jugoslaviji najčešće nije tako. Svi se ustručavaju da kažu šta zaista misle i o sebi i o drugima. To svi izbegavaju. Meni bi, na primer, bilo drago da čujem šta ostali muzičari stvarno, iskreno misle o meni. Možda bi i ostalim muzičarima bilo drago šta ja iskreno mislim o njima. Ali ništa, svi ćutimo. Smatram da bi bilo dobro da “Džuboks” organizuje neku anketu šta mi muzičari mislimo iskreno jedni o drugima.

To bi bilo dobro. Da li bi ti mogao da učiniš prvi korak u toj akciji? Znaš i sam kako je to obično. Neko treba prvi da probije led.

Da, to je vrlo zanimljiva ideja. Ali, koga bih uzeo?

Pa tu nemaš naročito veliki izbor. Bata Kovač, Goran i Dugme, Dado... Yu grupa...

Dobro, pokušaću da budem iskren što je moguće više i da pričam tako da to sve ima nekog smisla. Bata Kovač... je faktički osnivač naše pop muzike. Da njega nije bilo možda bi se pop muzika svela samo na šlagere ili na nekakav “disco sound”. On je prvi javno i dobro počeo da radi neki “progres”. Radio je za nas nešto potpuno novo. Naravno, to se sviđalo delu publike a opet, jednom delu nije. U svakom slučaju, on je odigrao važnu ulogu u našoj pop muzici, možda čak i najvažniju.

Međutim, Bata je radio i neke druge stvari. Meni je jasno zašto je to radio, razumem to, ali se opet to meni ne dopada. To je njega ukočilo što se tiče rock muzike! Radio je šlagere. Valjda zato što mu je trebao novac. A opet, novac nije neprijatno imati. Nažalost, još uvek je na snazi jedna stara izreka: “Treba mi novac da bi me poštovali”. A to je izgleda u njegovom slučaju bilo konkretno rešenje. U svakom slučaju, ne treba požuriti sa osudom i preterano grubo zaključivati. Možda se on i razočarao u sve. Ne želim da ga branim niti da idem protiv njega.

Što se tiče muzike, njegova glavna snaga je bila u zanimljivoj i vrednoj harmonskoj osnovi a i odličan je improvizator na klaviru. Naročito zbog načina kojim svira desnom rukom.

Što se tiče nas i Bijelog dugmeta, postojali su svojevremeno neki nespo­razumi. Mi smo između sebe to rešili tako da mislim da je to sada gotovo.

Mislim da su Dado i Goran dva totalno različita čoveka. Dado je čovek koji živi od svojih osećaja. Kako oseća tako radi i živi. To sam kratko rekao, ali je i jasno. On je čovek koji može da bude i hrabar i plašljiv. Valjda će se razumeti na šta mislim. On ima mnogo talenta i njegova muzika može da bude strahovito ge­nijalna, ali isto tako može i da padne, šta ja znam gde... Mnogo je subjektivan u svom radu. Velika mana mu je to što podleže uticajima drugih, ne u muzici nego u nekim drugim stvarima. To što je nepredvidljiv i u muzici i u životu takođe je od njega napravilo heroja publike.

Bregović ima neke sličnosti sa mnom i zbog toga nas valjda ljudi i upoređuju. Samo, mislim da je objektivno lošiji gitarista od mene, ali isto moram da kažem da je on u svojoj muzici pronašao nešto svoje i to se sviđa ljudima. On je zbog toga mnogo veći muzičar nego što je gitarista i to je publika ispravno uočila.

Ipak, kod njega mi se ne sviđa što bi on sve učinio po cenu tog svog uspeha. Nije mi se svidelo i to što su mu neke stvari slične nekim poznatim svetskim kompozicijama.

Kod Gorana kao svirača ne sviđa mi se i to što mnogo nisko drži gitaru. Tako ne može dobro da se svira. To radi i Jimmy Page koji uživa glas velikog svetskog gitariste a da to u stvari nije zaslužio. To bi bilo ono što ne valja.

Ono što je dobro... dobro je to što unosi ono što oseća u ono što svira.

Ali on nikada nije ni tvrdio da je neki super gitarista!

Nije baš. Izjavio je da je najbolji...

Posle je to objasnio i rekao je da je najbolji za svoju muziku i za ono što

hoće da uradi.

Pa to je jedno neosnovano mišljenje. To može isto tako i tvoja mama da tvrdi!

I tako je Točak otvorio diskusiju...