I to je zabava

Šta da se radi kad imaš samo 22 godine i već četiri izvrsna albuma? Najbolje je snimiti još jedan isto tako dobar, ako ne i bolji. Upravo to su uradili Paul Weller i njegova dva prijate­lja iz grupe Jam svojim poslednjim albumom “Sound Affects”.

Još od vremena Beatlesa najbolja viza stranim kompozicija­ma za dolazak na domaće radio programe bio je boravak na vr­hu britanske top-liste. Što zbog blizine, što zbog činjenice da tamošnje muzičko tržište umnogome predstavlja specifičan propusni filter, zgodan kao putokaz u oblikovanju programa. Kada bismo testirali upućenijeg poklonika rock i pop muzike i tražili od njega da pokuša da prepozna što više kompozicija sa spiska pesama koje su se našle među dvadeset najpopularnijih sa obe strane Atlantika u poslednjih petnaestak godina, nema sumnje da bi procenat uspešnih pogodaka bio mnogo veći na britan­skom spisku.

Nedavno sam razgovarao sa urednikom jedne od naših licencnih produkcija i na pitanje zašto okleva sa izdava­njem nekih potencijalno vrlo atraktivnih naslova američke pro­dukcije (komercijalno, pre svega) odgovorio mi je da čeka pot­vrdu uspeha tih atrakcija u Britaniji, jer je tako pola posla oko propagande i boljeg prihvatanja već rešeno.

Do prvih značajnijih izuzetaka ovog nepisanog pravila došlo je po neposrednoj ekspanziji dva paralelna fenomena - disca i novog talasa. U potrazi za što neutralnijim sadržajima, ljudi koji odlučuju šta će narod slušati preko radija su vrlo dosledno ignorisali dobar deo produkcije, bez obzira na atraktivnost. Ta­ko je došlo do paradoksalne situacije da su pojedinci zaradili oreol beskompromisnosti i nekonvencionalnosti zato što su se odlučivali da u svojim programima puštaju kompozicije koje su prodavane u stotinama hiljada primeraka. Tako se, donekle, po­novila priča iz ranih šezdesetih.

Sve ovo vam pričam zbog toga što su Jam, jedna od najboljih i najpopularnijih britanskih grupa, u Jugoslaviji još uvek poznati pre svega kao ime kojim će vas znalac (sa ili bez navodnika) uveriti u svoje dubinsko poznavanje stvari. Što je bez veze. Jam su poslednjih godina imali seriju hit singlova kojima mogu bez imalo rezerve stati uz bok velikim “singl bendovima” iz šezde­setih, kao što su Who ili Kinks. Kao i sve pesme sa vrhova para­da najpopularnijih to su bile prihvatljive i pevljive kompozicije, bez nedoraslog mudrovanja i polusvarene pretencioznosti.

Me­đutim, Weller i društvo nikada nisu imali dovoljno naglašen fak­tor šminke da bi bili značajnije prihvaćeni na ovim terenima. Poređenje sa Police će dobro poslužiti. Oba sastava svojim ploča­ma bez zadrške dolaze na prva mesta top-liste u Engleskoj, i jedan i drugi su premijerne koncertne atrakcije. Međutim, dok Sting i druga dvojica ofarbanih regrutuju vrlo šaroliku publiku, od 10 do 40 godina, Jam poklonike nalaze u definisanijem i probirljivijem segmentu onih koji kupuju ploče. Police na top-li­ste dolaze pevajući “de du du du, de da da da, je sve što želim da ti kažem”, Jam to isto postižu govoreći o “puškama iz Etona”. Sting And Co. slavu su stekli veštim izvođenjem pastiša reggae muzike, a Weller A.D. je esencijalni rock bend. Police dobar deo svog uspeha duguju činjenici da su se predstavili kao široko prihvatljivo lice “novog talasa” za uključivanje u mo­dernije tendencije. Kada se govori o njima, najviše se priča o tome kako su oni dobri svirači (svirali su jazz, mora da su dobri itd. itd.).

S druge strane, kod Jama svirka ne štrči, već je uspešno integrisana u jednu širu koncepciju. Međutim, to ne znači da se oni “vade” na druge stvari. Njihove ploče su jedan od najupečatljivijih primera bravuroznog sadejstva trojke u rocku. Weller, Foxton i Buckler sa svega tri instrumenta vezu guste strukture koje počivaju na najsuštinskijim odrednicama rock zvuka. Oslanjanje na nasnimavanja i naglašenu pomoć studij­ske tehnologije je svedeno na minimum.

Rasprave o najboljim instrumentalistima nisu primerene “novom talasu”, ali ako jed­nog dana i na to dođe red, nema sumnje da će Jam, a naročito gitarista Weller, tu zauzimati najistaknutije mesto. Ako je Pete Townshend ikada poželeo naslednika, dobio ga je. Ako želite oponašati Police dovoljno je da skinete nekoliko “caka”, zaštit­nih znakova, ali da bi zvučali kao Jam morali biste biti dobri kao i oni sami. Mislim da bi Jasenko Houra najbolje objasnio ovo.

Uostalom, ukoliko neko želi da proveri dva poređenja najbo­lje će biti da posluša poslednje albume oba sastava i mnogo to­ga će biti jasno. Problem je samo u tome što (bar u Beogradu) Police možete čuti na radiju svakog sata, a Jam vrlo teško. Što se tiče izdavanja ploče Wellera i drugova kod nas, bolje je da zaboravite i pomisao na to.

Pišući pre skoro godinu dana o četvrtom albumu sastava, “Setting Sons”, rekao sam da nastavlja gotovo vertikalnu uzlaz­nu liniju prethodnog (što i nije neka mudrost primetiti). Prijatna novost je da najnovije ostvarenje, “Sound Affects”, ne obara nanižu liniju na grafikonu uspeha. To je jednoglasno mišljenje i u svim engleskim novinama koje uz prikaze ploča daju i brojča­ne ocene, na njega je potrošeno svih pet zvezdica. To me nije iznenadilo, jer je iskustvo pokazalo da Jam, uz Elvisa Costella, predstavljaju jednu od najstabilnijih konstanti modernog britan­skog rock izraza.

Kod Clasha čovek uvek strepi da će oni u svojoj gotovo dečjoj potrazi za poštenjem ovog sveta lupiti negde glavom o zid i ispasti naivni i patetični. Međutim, Weller sa svojim kompanjonima gazi vrlo sigurno i na petom albumu. Ka­da se čitava stvar sa punkom zahuktavala, 1976. godine, čekalo se da se čitava stvar profiltrira kroz medij albuma. Od tada do danas mnogi su ostali zaglavljeni u cediljki. Jam su vrlo lako preskočili ključne prepreke drugog i trećeg albuma i nametnuli se kao jedna od najzanimljivijih atrakcija svetske rock scene. Kada se setimo da njihov spiritus movens Paul Weller ima sa­mo 22 godine, jasno je da nas i ubuduće očekuje dosta lepih stva­ri.

“Sound Affects” predstavlja novo poglavlje u Wellerovoj seriji “sličice iz Britanije”. Sam naslov je igra reči koju Englezi toliko vole i stalno zagorčavaju život prevodiocima. Doslovno bi se mogao prevesti kao “Zvuk utiče” (Na šta? To nije posebno na­glašeno). Međutim, kada se taj naslov izgovori, može se protumačiti kao “zvučni efekti”. Zato je ploča grafički opremljena po­put ploča sa zvučnim efektima iz šezdesetih godina, koje su bile vrlo popularne u doba ekspanzije stereo snimaka. Mnoštvo sliči­ca na omotu na kojima su zabeleženi različiti motivi svakodnev­ice ukazuje i na dalji pomak Wellerovih pesama ka opštosti.

Ispovesti i problemi tinejdžerskog zajedništva sve više se povla­če dok Paul zauzima specifičnog komentatora britanske svakodnevice. Nešto slično radio je i Ray Davies iz Kinksa. No, dok su njegove pesme više bile vrcava polemika, Wellerov ton nosi više gorčine i direktniji je. U pesmi “That’s Entertainment” prostim nabrajanjem prizora koji se mogu videti iz obične vož­nje podzemnom železnicom ili pogledom kroz prozor nekog stambenog bloka stvara upečatljivu sliku običnog dana u jed­nom velegradu gde se smenjuju nasilje, buka, žurba, dosada i rezignirana romantika. Ova pesma istovremeno izvanredno su­mira čitav album i može se smatrati specifičnom uvertirom ili pak zaključkom ovog ostvarenja.

Muzički, nastavlja se širenje osnove započeto na prethodne dve ploče. Uticaji Beatlesa, koji sve više zamenjuju Who u opu­su Jama, naznačeni na prošloj ploči u kompoziciji “Smither - Jones” ovde se zaokružuju. U pesmi “Start” noseći riff je direk­tan poziv na “Taxman” George Harrisona, ali u celini ovaj uticaj više deluje kroz svest o potrebi da se monolitna zvučna for­mula zameni muzičkim slikama koje odgovaraju posebnom ras­položenju svake pesme.

Na prošlom albumu u pesmi “Smither - Jones” upotrebljeni su gudači, ali iako je to efektno urađe­no, delovali su kao namerno prenaglašen kontrast. Na “Sound Affects” u dvema kompozicijama nalazimo duvače upotrebljene na dva sasvim različita načina. U kompoziciji “Start” Jam u aranžmanu odaju počast “Stax” zvuku koji je obeležio prvu mod eru. Na drugom mestu duvači se mogu uporediti sa aranž­manom u “Penny Lane”. Ostatak ploče je u prepoznatljivom, ali ovaj put u rafiniranijem, Jam ruhu.

Ovaj tekst je napisan na brzinu pošto su novogodišnji prazni­ci uneli malo pometnje u moj radni raspored. Ne verujte kada vam penzionisani novinari pričaju da je veliko zadovoljstvo radi­ti tekstove navrat-nanos. To je velika muka. Međutim, pravo za­dovoljstvo bilo je slušati novi album Jama.

Ovaj završetak sam smislio da bih izbegao ovaj koji sledi, ali nisam uspeo. Već je predvidljivo zaključivati napise o Jam isti­canjem da su oni jedna od najboljih grupa na svetu danas. Ali, šta se može kada je tako.