Klupa V. Morissona

Scenario: Sam Shepard
Uloge: Sam Shepard, Jessica Lange, Tim Roth, Gabriel Mann, Sarah Polley, Fairuza Balk, Eva Maria Saint
Žanr: autorski triler
Trajanje: 122 min.
Proizvodnja: Nemačka/SAD 2005.
Web: www.dontcomeknocking.com

Klupa iz naslova ove recenzije nema veze sa filmom, ali ima sa rediteljem poznatim po sklonosti za otkrivanjem i prikazivanjem nevidljivog, koje zatim postaje hit, i to čak malo preko mere! Pažljiva bioskopska publika zna kako je teško voleti ono što svi vole, barem ako sebe smatrate čovekom od ukusa i stava. Doduše, čini se da Kad prošlost zakuca ne bi trebalo da bude film koji svi vole, ali, s obzirom na to da je Wenders (Golmanov strah od jedanaesterca (1972), Alisa u gradovima (1974), Stanje stvari (1982)) već odavno The Wenders (Pariz, Teksas (1984), Nebo nad Berlinom (1987), Do kraja sveta (1991), Buena Vista (2001)), onda je i to moguće.

Kad kažem da film ne bi svi trebalo da vole, ne mislim na neku u njemu posebno izraženu genijalnost koju prost svet ne razume; naprotiv, mislim da je Kad prošlost zakuca spor, razvučen film, s preterano izraženom tezom koja, pri tome, još nije ni jasna, a možda ni tačna! Najzad, posle Pisma nepoznate žene (1948) Maxa Ophulsa, sve priče o propuštenim šansama za ljubav, porodicu i decu, a koje muškarci prekasno spoznaju, moraju da imaju ozbiljnije motive nego što je šepard-vendersovska mušičavost razmaženog glumca, a takođe i veće posledice nego što je tek puko, bezopasno nasilno nastavljanje snimanja jednog filma, makar film simbolizovao sve i svašta što The Wenders može u njega da natrpa.

A šta Kad prošlost zakuca simbolizuje? Opet kažem, vrazi bi ga znali, posle godina i godina pisanja scenarija (kao što su Shepard i Wenders činili sa ovim scenarijem) autori mogu da umisle bilo šta; ipak, izbor glumice Eve Marie Saint da glumi majku glavnog junaka govori štošta. Naime, u njenom glumačkom bekgraundu možemo da vidimo npr. Hičkokov Sever-severozapad (1959). Sećate se, tamo je služila pozitivcima da, vladajući se negativno, navuče smetenog glavnog junaka na pravilan put svesti da svojoj zemlji valja pomoći da se odbrani od kojekakvih neprijatelja. Taj se film završava Evom Mariom Saint, koja opasno visi preko planinskog reljefa lica američkih predsednika, a onda je Cary Grant spasava dižući je na vrh stene, tj. u pretapanju na gornji krevet u kupeu voza koji zatim ulazi u tunel! Ako pretpostavimo da je, dakle, ta i takva junakinja, korisna Americi 60-ih, u tunelu ostala u drugom stanju, zaključujemo de je mogla, shodno tome, da rodi Wendersovog slobodoljubivog i neodgovornog alkoholičarskog filozofa, glumca kojeg ovde glumi Shepard. I koliko god da mu je, izgleda malo, pružila kao majka, i to je bilo dovoljno da je se on, jednog dana, posle 30 godina seti i da se zaputi da je vidi. I onda, kod hladne, patriotski nastrojene obaveštajke koja je onomad na zanimljivom zadatku zakačila mediokritetsku trudnoću, našeg junaka čeka poruka da je neka druga žena, bez zadatka, tek bleseći se iz sopstvenog zadovoljstva i želje, rodila njegovo dete 80-ih. Ta žena je Jessica Lange, pa nije nezanimljivo podsetiti se i njenih važnih uloga iz tog vremena, pošto je Wenders to sigurno učinio. Najzad, na kraju balade stoji vrlo zgodan momčić Gabriel Mann, na kojem će svet ostati, naročito kad mu se pojavi dedovski, znači kerigrantovski identitet u vidu sjajnog oldtajmera koji mu otac pokloni.

Šta tu radi nesretna Sarah Polley osim što dokazuje ono što i u filmu u dva navrata vidimo, a to je da glavni junak voli da ima seksualne odnose sa po dve-tri ribe odjednom, ne zna se. Možda tek pokazuje čestu, a bolesnu čežnju očeva za ljubavlju i blagošću kćerki, koju je zapravo trebalo da dobiju od svojih majki? Da bi nam sopstvena deca bila važnija i draža od sopstvenih roditelja, treba da budemo nadljudi: deca su svesne ili nesvesne posledice nas samih, a mame i tate su naši tvorci od kojih nam život zavisi, mame i tate su kreatori naših ličnosti i našeg identiteta, za mamama i tatama patimo. Za decom ne. Njima ostavljamo da pate za nama i zbog nas. U Americi kakva nam je u Kad prošlost zakuca prikazana, ljudi zbog tog patrijarhalnog fazona bacaju nameštaj kroz prozor; dobro, i to je bolje nego da se ubijaju zbog grobova svojih predaka, što se dešava na drugim mestima, zar ne? Kad bi se iko setio dece, nameštaj bi se čuvao, čak bi se glancao ekološkim sredstvima da se za decu dece očuva priroda, a uspomena na pretke čuvala bi se u tradiciji i kulturi, a ne u zemlji. Sve u svemu, da, gadan je ovaj svet, što u Kad prošlost zakuca i glasno kaže ne baš simpatični Tim Roth sumirajući svoju autističnost, kao i inače kod Wendersa, a dok se on, Wendres, zdušno folira da nije tako i da nam je upravo otkrio toplinu u opštem otuđenju.