Iz srca rokenrol oluje

Mnogi ljudi iz sveta muzike i novinarstva želelo je da čuje autore knjige koja je doživela drugo izdanje, ali i prateći bend (profesor Medicinskog fakulteta Goran Belojević, Milan Plećaš, Nenad Zlatanović + Mihajlo Pantić na bas gitari) koji je sviranjem klasika poput Honky Tonk Woman, Wild Thing i drugih obogatio veče. Viđeni su u SKC-u, između ostalih, Bajaga, Žika Jelić, Kornelije Kovač, Srđan Marjanović, članovi benda S' vremena na vreme, Kiki Lesendrić, Zoran Vulović Vule, Gane Pecikoza, Petar Janjatović, Bogica Mijatović, Voja Pantić...

Knjiga je ovom prilikom predstavljena kao zbirka tekstova o srpskom rokenrolu, a to su  „literarno impresivne i tematski uzbudljive priče svih nas“. Autori su, uz osmehe, primetili da je rokenrol ujedinio zvezdaša (Popović) i partizanovca (Pantić). Peca Popović, čiji doprinos knjizi predstavlja pisanje o 18 odabranih pesama jugoslovenskog roka, od Iskri (Stalaktiti) do Dušana Prelevića i njegovog albuma sa kraja prošlog veka, šaleći se na račun svojih godina, ali i brojnih ispisnika koje je video u sali, SKC je „pretvorio“ u Gerontološki kulturni centar. Kada je dobio poziv iz Službenog glasnika da se pozabavi istorijom srpske popularne muzike, razmišljao je ovako:
„Odmah sam znao da enciklopediju ne mogu da pišem, jer se time bavio Pera, a na teritoriji Vojvodine Bogica. Nisam čovek sa bine pa ne mogu da pišem kao gospodin Kovač, gospodin Simjanović, Vlada Džet ili upravo Srđan Marjanović, ali kao neko ko je ceo život proveo pored bine i pratio ono što se dešava na njoj, smatrao sam da je moja dužnost da se setimo nekih ljudi i imena koje smo, možda, počeli da zaboravljamo“. Kasnije je dodao da knjiga predstavlja „sećanje na Nikolu Karaklajića, Borka Kacla, Peđu iz grupe San, Zorana Božinovića, celu EKV, pola Rimtutitukija, Lazu Ristovskog“, kao i Preleta kome je Popović, kada je ovaj izgubio oko '94, pored bolničke postelje rekao „Pusti oko, ti vidiš srcem“.

Sve se, kaže Peca, kad je on u pitanju promenilo još 1966. uz Gitarijadu, a naredne godine, prisetio se, jedna njegova drugarica, Vesna Vulović, na takvu manifestaciju odvela je prvi put njegovog rođaka, mlađanog Boru Đorđevića. „Tada se smatralo da je rokenrol bezvezan, da je manipulisanje koje nema vrednost, a tačno šest godina kasnije, '73, YU grupa je svirala u Marquee Clubu, najvažnijem u svetu“, dodao je.

Druženje u SKC-u bilo je zgodna prilika da Popovićev  usmeni vremeplov dobaci i do BOOM festivala, Bijelog dugmeta... „Trebalo je da dođemo do kraja veka pa da shvatimo da se ništa važnije u 20. veku u kulturi nije desilo od rokenrola“, ocenio je Popović.

Mihajlo Pantić, koji se i sam bavio muzikom svirajući, svojevremeno, bas gitaru u nekoliko grupa, nije krio uzbuđenje za mikrofonom iako je, kako kaže, „maratonac književnih večeri“:
„Dok sam čitao Pecine fragmente i pokušavao da se na njih nadovežem, shvatio sam da imam neverovatno zadovoljstvo. Ovu knjigu doživljavam kao vedriju stranu ne samo našeg rokenrola, već celokupne društvene istorije. Ovde postoji jedna Tolstojevska dihotomija – on kaže da ne zna da li je u prednosti onaj koji je u bici učestvovao ili onaj koji je tu bitku posmatrao. Imate čoveka koji govori iz samog sedišta stvari, iz srca oluje i višedecenijskog posmatrača, čoveka koji je to razumeo kao bitan deo svog života“. Pantić se nadovezao na, kako kaže, Pecinu biblioteku knjiga, pridodavši joj one koje su pisali članovi Riblje čorbe, kao i Lidija Nikolić o svojoj prijateljici Margiti Stefanović.

Devedesetominutno evociranje uspomena na bližu i dalju pop-rok prošlost Srbije okončano je simbolično, uz Preletovu verziju Arsenove O mladosti.