Još jednom o nezaboravu

Naime, Josif Tatić će još dugo sloviti kao rečita ilustracija značaja izvođača epizodnih radova na našem filmu i u ovdašnjem televizijskom programu. Tatić je svojom jedinstvenom i silovitom pojavom, ali i umećem da ograničeni prostor u kolektivnom sećanju dovede do tačke opšte poznate stavke začinio i unapredio mnogo toga na filmu i televiziji. Krenemo li od možda najzgodnijeg primera, serije Grlom u jagode, stižemo do ponovne spoznaje koliko je Tatićeva jedinstvena fizionomija i njegov osobeni glumački izraz od tek jedne od epizoda u višekrakoj porodično-gradsko-društvenoj hronici doprineli da njegov Tale Surovi postane jedan od najvoljenijih likova iz tog vrsnog TV rada i jedna od ikoničnih pojava spokojnijih ex-yu godina, perioda u kojima je očigledno do izvesne mere bilo izvodljivo u jedno spojiti šarm marginalaca i utopiju porodične sreće. Josif Tatić je već na tom ranijm primeru posvedočio o važnosti epizode, niopošto shvaćene kao zgodne vinjete i načina da se uvek skupa filmska/televizijska minutaža dodatno proširi, i značaju onih kojima su ti nezgodni zadaci ponekad i svako malo dopadali. U tom smislu dragocen je Tatićev doprinos filmovima Specijalno vaspitanje, Petrijin venac, Vuk sa Prokletija, Široko je lišće, SB zatvara krug, Tajvanska kanasta, Dogodilo se na današnji dan, Bal na vodi... Svakako je dosta lako naći pandane Tatićevoj pojavi i značaju u svetskim okvirima (recimo, sličan sud bi se mogao izreći za Mickeyja Rourka iz prvog dela karijere ili neumornog Christophera Walkena), ali stoji fakat da je Tatić, zahvaljujući i atipičnoj fizionomiji i glumačkom nervu, u dobroj meri bio usamljen slučaj u jugoslovenskim, a potom i srpskim glumačkim okvirima. Ovde treba pomenuti i priču o Oliveru Stoneu koji je pogledavši film Spasitelj, koji je pomogao u svojstvu producenta, bio zadivljen pojavom Josifa Tatića, jer je primetio neospornu sličnost između njih dvojice, a Tatić je osim u Spasitelju ostvario podosta uloga u stranim produkcijama snimanim barem delimično ovde, poput skorijih Fade to Black i Braća Blum.

Pominjani Tatićev fizikus, osim u slučaju narečenih Grla u jagodama, ponajlakše je ilustrovati uzimajući kao primer njegovu ulogu u Boljem životu, tom neprevaziđenom socrealističkom dramskom slepstiku, a koji nam se, eto, svako malo, pred očima nanovo stvara. Tatićev Jataganac je primer sjajno osmišljenog lika i odlično odglumljene uloge – Tatić je Jataganca vešto iznijansirao začudnom i efektnom mešavinom mačizma bez zadrške, balkanske plahovitosti i nežnosti kad kada je to najneophodnije. Na ovu ulogu u neku ruku naslanja se i njegova rola iz nezaobilazne Šovinističke farse. Ova kamerna teatarska komedija po tekstu nanovo aktuelnog Radoslava Pavlovića, osnažena menadžerskom potporom tad svemoćnog Rake Marića, lako bi mogla, kao jedan od ranijih i svakako najlukrativnijih primera, biti okrivljena za estradizaciju pozorišta, ali isto tako mora biti pomenut i njen značaj na nivou priče o preduzetnosti u teatarskim okvirima, kao i kada se povode reč o vidljivom doprinosu ovog komada detabuizaciji dotad mahom prećutkivanih međunacionalnih tenzija. Osim u Šoviniostičkoj farsi kao privatničkoj produkciji,  kao višedecenijski član JDP-a, Josif Tatić je ostvario i značajnu karijeru u istaknuitim komadima i značajnim postavkama, ali, kako se Popboks ne bavi pozorištem, zastaćemo na ovoj rečenici.

Poslednjih desetak godina Tatić je uknjižio uloge u serijama Sva ta ravnica i Ulica lipa, kao i u filmovima Hadersfild, Pljačka Trećeg rajha, Lavirint  i Turneja, donekle u većini tih slučajeva demantujući pravilo da ipak nema dobrih uloga i u lošim ostvarenjima. Josifu Tatiću je dosta rano u karijeri pošlo za rukom ono što je uspeo da odneguje kao konstantu i kasnije - da se, upečatljivim kreacijama, i na omeđenom prostoru izbori za prepoznatljivost i nezoborav. A nezaborav za junake kao što je on je najmanje što možemo da učinimo ne bismo li pokazali zahvalnost i divljenje sa itekako povoda.