Ono što slušalac može da dobije na koncertu Supernauta predstavlja neku vrstu perspektive istorije rock ’n’ rolla, obilje referenci na supkulturne pojave. Nisam čuo bend koji muzički zvuči toliko blisko 70-im. Ali ovde je reč o tome da se uzima u obzir i Black Sabbath koliko i Gang Of Four
Vreme: 27. februar
Mesto: Ana 4 Pištolja
Produkcija: Odličan Hrčak
Interesantno je kako klub Ana 4 Pištolja može da menja izgled. Pećina na nekim dešavanjima i u zavisnosti od publike može da izgleda prilično fensi a, s druge strane, kad se steknu odgovarajući uslovi, može da deluje kao inferno, zadimljeno, prašnjavo, zaudarajuće, poput nekog podruma za probe. Ovo drugo je i bio slučaj u nedelju, na koncertu grupa
Supernaut, Tron i
Videododir.
Koncert je kao iznenađenje, pošto nije bio najavljen, otvorio bend Videododir. Reč je o dvoje ljudi, pevačici i momku koji svira klavijature, još jednom od bendova iz porodice onih koji pripadaju
Cold Trinity zvuku, domaćem izdavaču dark-elektro-punk-whatever zvuka. Ono što se može reći o ovom još novom bendu je da svojim mrakom i ritmom svakako može da pokreće. Tekstovi su, doduše, pomalo nejasno izgovoreni, ali je ton u kome nam glas pripoveda bitan deo ukupnog doživljaja.
Zato i ako ne znamo o čemu je reč, sugeriše nam se neka priča o gradu, porocima, futurističkim vizijama. Na kraju, Videododir su nam pokazali kako se uz
Heart and Soul od
Joy Division i te kako može plesati.
Sledeći su nastupili Tron, za koje se još ne zna da li su pravi bend ili samo povremeni off projekat, s obzirom na to da ih godinama nismo mogli čuti. Reč je o još jednom delu Kize Radovića (
Presing) udruženim sa Triletom (ex Supernaut) na ritam mašini. Minimalistička instrumentalna osnova sačinjena od lupova, ritmova, jednostavnih bas linija i čak živog sviranja na ritam mašini čini pratnju Kizinih vokalnih ekspresija.
Kiza, jedan od nejprepoznatljivijih domaćih vokala, ovde daje sebi dosta oduška i peva ili proizvodi zvuke na tragu načina na koji je to radio, recimo,
Damo Suzuki, mada se sva sličnost i završava na pristupu. Nažalost, njihov nastup je bio obeležen tehničkim problemima, pa je bend u jednom trenutku, posle druge pesme, odustao od daljeg nastupa, da bi se ipak vratio posle intervencije na opremi. Tek je onda bend zazvučao zaista dobro, i taman kada su se i publika a i šaman Kiza razmahali – oprema je opet otkazala!
Za Supernaut nije potrebno trošiti mnogo reči jer su već dugo prisutni na sceni. Bend koji je prešao put od zvuka rane angažovane elektronike (
Suicide,
DAF), postajući polako sve više gitarski orijentisan, napokon pokazuje da je uvek u korenu bio rock bend inspirisan bluesom. Nekada fanatični svirači, kada su koncerte svirali u proseku na svake dve nedelje, danas se mogu ređe čuti. Ipak, umesto ranije prilično anarhičnih nastupa, po stepenu ludila merljivih i sa
Iggyjem Popom, Supernaut danas deluju smirenije i manje nepredvidivo.
Supernaut je nekada pokrivao i slikarstvo, pozorište i film, u planu je bilo da postane jedinstveni teorijsko-umetnički projekat, ali od toga se u međuvremenu odustalo, tako da je Supernaut sada samo bend. Supernaut je konačno ustalio svoju postavu na duo koji čine Đile kao autor svega, gitarista i pevač, i Saša Radić na basu. Tu je i ritam mašina, koja, očigledno, samu sebe svira.
Ono što slušalac može da dobije na koncertu Supernauta predstavlja neku vrstu perspektive istorije rock ’n’ rolla, obilje referenci na supkulturne pojave. Supernaut izvodi pesme od kojih mnoge predstavljaju obrade, samo sa sasvim novim tekstom i kontekstom, pretvarajući ih tako u standarde u smislu u kome se ta reč koristi u drugim muzičkim žanrovima, imajući u vidu da je ovo postmoderni blues. Nisam čuo bend koji muzički zvuči toliko blisko 70-im. Ali ovde je reč o tome da se uzima u obzir i
Black Sabbath koliko i
Gang Of Four. Pri tom je Đile odličan gitarista koji može uspešno da peva i svira solo gitaru u isto vreme.
Đile nikada nije imao problem da isporuči po koji provokativan
tekst koji se lako pamti: „prozak je droga dobra za mozak“, „da je on neko, neko ili nešto, sve ljude dobre volje sahranio bi vešto“, samo su neki od primera crnog humora, često uperenog ka sebi. Tekstovi Supernauta su odličan primer kako se može govoriti u isto vreme direktno, iskreno, bez okolišenja i uvijanja u metafore, a opet reći toliko mnogo i sa toliko snage.
Supernaut je nešto specifično, nigde nećete dobiti toliko žestine sa ipak, bar žanrovski, tako tradicionalnim zvukom. Supernaut se nalazi suviše izvan svih postojećih tokova da bi mogao da se nada široj publici. Upravo je tu prepreka, iako ovaj bend ima sve karakteristike velikog benda. Ipak, treba se setiti njihove pesme Mala zemlja (koju oni to veče nisu izveli). Bend ipak ostaje samo jedan eksces na ekscesima nesklonoj domaćoj sceni.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.