Znajući sve o nedvosmislenom umetničkom poštenju ovog banda i njegovoj legendarnoj nekomercijalnosti (ali ne i nekomunikativnosti), o njihovoj krstaškoj posvećenosti antikapitalističkom angažmanu, verujemo da su GOF u stvari ovu ploču videli kao mogući eksperiment u digitalnoj formi, za koji su se tek sad stekli uslovi u vremenu, kao legitimnu dopunu njihovog originalnog rada
Prolog: večna reka digitalna (teče u dva smera)
Novi mini trend u oblasti popularne muzike formulisan je kao redizajniranje prošlosti – remake ploče, ni manje ni više. Do toga dolazi tako što određeni zvuk iz proteklih vremena postane ponovo popularan kod mladih, iz marketinškom odeljenju obično sasvim nepoznatih razloga. Potom se po katalozima potraže izdanja koja su ga činila, stare ploče sa 30 minuta muzike prežive face-lifting i osvanu kao luksuzna dupla CD izdanja – tu na delu imamo reciklažu prvog reda.
Reciklaža drugog stupnja sastoji se u okupljanju još živahnih članova neke od ključnih grupa i snimanja njihove nove ploče, koja onda reklamira ceo back-catalogue.
Ali reciklaža novog, trećeg stepena, postiže se teranjem preživelih muzičara da ponovo odsviraju svoje pesme za digitalno snimanje – time se zadovoljavaju i stari i novi fanovi grupe, sve je jeftinije a rizika gotovo i nema – grupa svira samo ono što svi znaju i vole, ali na hip način.
S druge strane novih trikova kapitalizma, teško je uspostaviti odnos prema činjenici da se jedna od ključnih grupa Novog talasa okupila u punom sastavu samo da bi ponovo odsvirala svoje najbolje pesme. Čemu taj test tehnološkog vremena i sudar sa novom produkcijom, čemu to osavremenjivanje poruke iz jednog drugog tužnog doba, čemu to testiranje poezije, čemu to dokazivanje da su mišići i dalje nabildovani da otržu žice iz vakuuma? Možda samo da bi se testirali mi sami? Kome
Gang Of Four inače uzvraćaju poklon nego nama?
Suština: pristrasna istorija i geografija gradske gerile
Znajući sve o nedvosmislenom umetničkom poštenju ovog banda i njegovoj legendarnoj nekomercijalnosti (ali ne i nekomunikativnosti), o njihovoj krstaškoj posvećenosti antikapitalističkom angažmanu, verujemo da su GOF u stvari ovu ploču videli kao mogući eksperiment u digitalnoj formi, za koji su se tek sad stekli uslovi u vremenu, kao legitimnu dopunu njihovog originalnog rada.
Osim toga, tu je i novi politički kontekst, u kome GOF osećaju da znaju šta valja reći, makar to bilo i nešto staro. Suviše često od bendova očekujemo da uvek sviraju nešto novo – oni i tako na koncertima uvek sviraju staro, ali na novi način... U tom smislu su GOF postupili kao da izlaze na koncert na koji se čekalo par decenija, i odsvirali sve svoje omiljene svoje pesme.
Lirski i politički vrhunac tog vremena, kao što je bio njihov debi album Entertaintment! (1979), ne može biti recikliran, jer se na istinski magične momente čovek ne može vratiti, samo ih se može setiti. Ipak, postoji jedna umetnička paralela koja čini ovaj poduhvat opravdanim: ruganje lažima kao osnovna tema GOF tekstova danas nekako zvuči poznato, a ipak zaboravljeno.
Kao da pevaju nekim gradskim slengom koji smo do skora čuli a odskora više nije moderan, GOF su se našli u situaciji da neki njihovi stihovi zvuče kao proročanstva koja su se obistinila. Posebno danas kad opet milioni tapkaju u mraku globalnog nezadovoljstva i konfuzije tražeći naznake kakav bisavremeni jezik pobune mogao biti.
Nije tako veliki broj starih sastava koji danas mogu da se postave u tu praiskonsku ulogu blues izvođača iz čijeg su rada mladi rokeri nekad crpeli entuzijazam. Ipak, kod GOF imamo sve – umetničku crtu genijalnosti, ispravan politički angažman koji je i danas razumljiv u svojoj humanosti, razlaze i ponovno vraćanje kad je seme koje su posejali konačno izniklo, i kad se mlada gorka biljka punk-funka ponovo pojavila, naizgled bez vidljivog razloga (The Rapture, Liars, Radio 4, !!!, Bloc Party).
Punk koji je razumeo telesnu potrebu za mrdanjem. Funk koji je razumeo ogorčenost. Ples sa stegnutim grlom.
Sama ideja punk-funka je paradoks nad paradoksima, i mogla je da nastane samo kao sudar dva paradoksa: zaprepašćujućeg rušenja klišea klasičnim rock ’n’ roll sredstvima (punk) i začudnog iskidanog nepravilnog ritma uz koji se ipak moglo igrati (funk).
I jedna i druga muzička tvorevina bile su revolucionarno gradski oblici muzičkog jezika, i prave eksplozije nove svesti, svaka u svom kulturno-rasnom miljeu. Povezati ih, značilo je nositi po štapin dinamita u svakom džepu. I ponovo oživeti maksimalnu tenziju ranog rock ’n’ rolla koji je nastao na tenziji bele crne i muzike upakovane u vrlo tesnu vremensku garderobu od tri minuta.
Elegija: popularna prisećanja
GOF su, uz
Joy Division, bili perjanica druge generacije new vawe sastava, koja se već pomirila sa činjenicama života kao što su da se i punk može prodati, i da je skandal možda i najbolja roba na svetu.
Nipošto zato ne treba zaključiti da je reč o nekim strasnim naivcima, jer su GOF u svojoj kreativnoj ludosti otišli korak dalje od punk stava, i dve godine posle njegove inicijalne varnice imali snage da govore o ljubavi kao nečem smrtonosno zaraznom. O našim identitetima kao oštećenoj robi. O porodici kao turističkoj ponudi. Drugim rečima, o moralnoj zagađenosti od koje se ne može disati.
Veliki emotivni problem koji zadaje ponovno slušanje GOF pesama sadržan je u činjenici da na ovim snimcima slušate ljude koji stvarno pate zbog laži. Svi su izgledi da opšta laž o kojoj su oni govorili nikud nije nestala, i da živimo još dublje utopljeni u nju. GOF u stvari zvuče kao da su iz nekog drugog vremena samo zato što smo u međuvremenu navikli da nas svi lažu i da nas sve laže, pa i mi sami.
S druge strane, kud ćete bolji dokaz od ovih snimaka da nikad nije bilo bolje, a posebno ne u 70-im godinama, kad je udaren temelj savremenom cinizmu moćnih. Političke teme kod GOF su prenete na nivo univerzalnih storija sa ljudskom pohlepom u glavnoj ulozi i večnim pristajanjem na svakakve degradacije da bi se zaštitilo nešto što se samo uz mnogo mašte može nazvati životom dostojnim čoveka.
Protiv bede, sramote koju ona donosi i školovanja za konformizam, GOF su, kao i svi klasični britanski autori, vodili pravi gerilski rat unutar industrije u kojoj su se kretali. Porodica već beše razorena, od rock ’n’ rolla nije ostalo mnogo, čak više ni nada u njegovo uništenje, a perspektiva suve prodaje sebe na tržištu podsticala je GOF i ostale na istinske pobunjeničke poduhvate – činjenica da mladi ljudi danas jedva čekaju da se nekako prodaju i da u tome ne vide ugroženost integriteta govori mnogo o kulturnoj promeni koja je usledila i razlici u samodefinisanju.
Naravno, današnje radno mesto ni izbliza nije tako ograničavajuće i zauvek dato kao nekad – sistem se danas održava na proizvodnji latentne nesigurnosti, a ne na čvrsto podeljenim ulogama – ali je suština pritiska za saobražavanje vladajućim normama ostala ista, mada je više niko ne opaža kao nešto što neumitno slama kičmu.
Zato njihove najbolje pesme i dalje zvuče stravično svakodnevno, nikakvih 25 godina nas ne razdvaja – pomenuću poimenično meni najdraže, kao preporuku za brzo preslušavanje: Damaged Goods, We Live As We Dream, Alone, At Home He Is A Tourist, I Love A Man In The Uniform, kao i neizbežne Paralysed, To Hell With Poverty i Anthrax. Ono što nam se nekad činilo ključnim mikrolirskim sažetkom trenutka (79-80-81) i danas ima snagu poetskog razotkrivanja onoga od čega je naša stvarnost napravljena.
Moram priznati da ni u ono vreme na žurkama nismo imali priliku često da čujemo GOF – nije to bila grupa koja se u ovom gradu mnogo volela, niti je puno ljudi smatralo njihovu muziku iole zabavnom – više se preslušavala u miru. Čudo koje se desilo sa njihovim koncertnim pojavljivanjem na Zagrebačkom bijenalu proleća ’81. (pre njih su svirali Haustor i Šarlo Akrobata) bilo je od onih pravih čuda koje su samo posvećeni mogli da shvate. Nije da su GOF imali igde bolji tretman – nisu zabeležili baš značajne tiraže, uprkos poštovanju levičarskih kritičara i publike (a tad smo to bili svi) – ali su ostali sastav čije su se ploče prodavale u stabilnom ritmu i posle njihovog raspada.
Neki naši muzičari su pričali ne uvek suvislo sročene bajke o zastrašujućem uticaju basa i iskidanih gitara ove grupe, iz kojih je proizilazilo da se Hendrix možda ipak vratio među žive. Kad su posle Red Hot Chili Peppersa navodili GOF kao veliku inspiraciju i dovodili Andyja Gilla za producenta, neki su se našli iznenađeni, vrlo.
A GOF su samo čuvali tajnu o tome da se gitarama može pričati, tajnu kojoj su dodali – ne tako veliko kako se nekad činilo – ali ipak večno živo poglavlje.
Sa ovim saznanjima u srcu i remiksi koji čine integralni produžetak ove ploče zvuče bolje, ali mi smo sad već pouzdano shvatili da ima muzike i posle muzike.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.