Air Syriana

Scenario: Stephen Gaghan inspirisan knjigom See No Evil: The True Story of a Ground Soldier in the CIA’s War on Terrorism Roberta Baera
Uloge: George Clooney, Matt Damon, Jeffrey Wright, Christopher Plummer, Alexander Siddig, Amanda Peet, Chris Cooper, William Hurt, Mazhar Munir, Tim Blake Nelson
Producenti: Jennifer Fox, Georgia Kacandes, Michael Nozik
Izvršniproducenti: George Clooney, Ben Cosgrove, Jeff Skoll, Steven Soderbergh
Zemlja: SAD
Trajanje: 126 min.

Kao idealan primer tog postupka, ako izuzmemo noir školu, koja nema nikakve veze sa Gaghanovom Sirijanom, može se navesti film All The Presidents Men Alana J. Pakule. Pakulin film, kao i Sirijana u našem, obrađuje za ono vreme vruću temu Watergatea, sa kojom su se građani Amerike mogli susresti svaki put kada bi otvorili novine, otvarajući usput neke neistražene oblasti i stvarajući novu sliku o načinu na koji funkcioniše informativno-bezbednosni sistem zemlje. Trik je u tome da, gledajući taj film, ni u jednom trenutku ne osećamo da smo uskraćeni za neku informaciju, već postepeno saznajemo isto što i glavni junaci.

Tu gde Pakulin (inače veoma dosadan, što takođe odgovara prirodi istraživačkog posla koji likovi obavljaju) film trijumfuje, Gaghanov doživljava osnovnu formalnu i zanatsku grešku. Četiri odvojene priče koje se retko susreću, a za zajedničku temu imaju spajanje dve američke naftaške kompanije u borbi za naftna polja Saudijske Arabije (država se ne navodi otvoreno u filmu) međusobno se guše a samo jedna (sa Cloonyjem kao Le Carreovskim tajnim agentom, isluženim, lišenim iluzija i žrtvovanim poput piona) ima potencijal da iznese zaseban film. Problem nerazumljivosti javlja se zato što akteri znaju šta rade i zašto su tu, ali je to kroz film vrlo retko jasno prikazano, pri čemu preplitanje radnji čini da zaboravimo i ono malo što smo urezali kao shvaćenu činjenicu. Paradoksalno, Gaghanu je izgleda jasno da nije u stanju da na smislen trilerski način ispriča priču, pa to pokušava da zamaskira naglo prekidajući scene tokom razgovora u kojima ima prirodnog mesta da se još nešto na potpuno prirodan način obelodani. Tu već dolazimo do manira koji se javio u Gaghanovom scenariju za film Traffic, koji je do granice korektnosti doveo reditelj Steven Soderbergh pronalaženjem emocionalnog potencijala u likovima, više empatijskim nego žanrovskim postupcima. Gaghan, opet, kao da pokušava to da kopira rediteljskom intervencijom na sopstvenom scenariju izdvajajući svoja četiri glavna lika ne njihovim učešćem u glavnim radnjama već podradnjama u kojima se nejasno i, logično, u nedovoljnoj meri, kad se već jednom sa tim krenulo, prikazuje njihov odnos sa očevima ili sinovima.

Kontekst i tema filma su intrigantni, ali u poslednje vreme prežvakani i nedovoljni. Liberalno-levičarski stav da američke korporacije svojom beskrupuloznom jurnjavom za povećanjem vrednosti svojih akcija dovode bliskoistočne zemlje u ekonomske krize i time posredno izazivaju bujanje terorizma vredan je razmišljanja i rasprava ali sam po sebi nije dovoljan za igrani film, naročito ako bi isti trebalo da bude napeti triler.

Inače, “Syriana” je termin koji američki naftaši koriste kao opis idealne i utopijske bliskoistočno-naftaške situacije u kojoj sve teče bez problema a bogati postaju još bogatiji (još jedno objašnjenje kojeg nema u filmu već se za njim mora tragati na internetu)...