Nova američka porodica

Scenario: Thomas Bezucha
Uloge: Claire Danes, Diane Keaton, Rachel McAdams, Dermot Mulroney, Craig L. Nelson, Sarah Jessica Parker
Žanr: porodična drama
Trajanje: 102 min.
Proizvodnja: USA, 2005.

Verujem da je reditelj i scenarista Thomas Bezucha poprilično nesrećan u vezi sa svojim drugim filmom Dobrodošla u familiju: svi distributeri reklamiraju ovaj film tako da se čini da je u pitanju delo slično Luketicevom Za sve je kriva svekrva; gledaoci ga zatim odgledaju takođe očekujući laku komediju i onda, prirodno, budu razočarani. A Dobrodošla u familiju je ozbiljan film koji do izvesne mere podseća na Beautiful Girls Teda Demmea, a još i više na roman Meso i krv Michaela Cunninghama. Doduše, i da je reklamiran kao drama u užem smislu, publika bi ga još manje volela, odnosno, opet bi ga volelo manje publike

Za razliku od Demmeovog filma koji govori o jednom čoveku i njegovom sentimentalnom sazrevanju, Bezuchain film govori o globalnoj pojavi: liberalizmu koji je u Američku porodicu ušao putem nekadašnjih hippie-majki i očeva koji danas umiru i izumiru. I baš Diane Keaton sa svojim ne toliko hippie koliko šezdesetosmaškim backgroundom izabrana je da glumi takvu majku. Za Božić, mužu, njoj i mlađoj kćeri, koja još živi sa roditeljima, a posvađana je s prvim dečkom, dolazi u goste njihovo četvoro odrasle dece. Elem, trudna starija kćerka je sa svojim starijim detetom, a njen muž će stići sutradan, jedan sin je sa dečkom, a dete će tek da usvajaju, drugi sin je sam, no treći sin je u nevolji jer po prvi put dovodi u kuću konzervativnu žensku s kojom je rešio da se oženi.

Konzervativku, prirodno, niko ne može da smisli, a najagresivniji izraz majčinog ultimativnog liberalizma oličen je u ponašanje mlađe kćeri. Da se spase, konzervativka poziva u pomoć sestru, pa onda dolazi do zamene između braće i sestara, što je, npr. kod nas i zakonom zabranjen jer zakonodavac zna da u patrijarhalnom društvu zbog toga padaju glave. Najzad sve se sredi i svi su srećni: sestra u braku je i dalje u braku, gej-brat s crnim partnerom usvaja crno dete, brat koji je na Božić došao sam ostvaruje vezu sa nesuđenom snajom, brat iz veze preorijentiše se na svastiku, a mala sestra pomiri se sa prvim dečkom... i, repetitivan, kakav jeste, ponovo je Božić. Sve je lepo, jedino što nije dobro jeste što majke više nema. Tokom priče, za nju, kao i za glavnu junakinju Edwardsovog That’s Life znamo da je teško bolesna, ali dok tamo Julie Andrews rešava uobičajene probleme dece i, naročito, klimakteričnog muža, te joj autopsija pokazuje da je isečak njene bolesti benigan, ovde Keatonova rešava svekoliku culture and gender -zapetljanciju i umire.

Poseban kvalitet cele priče jeste u tome što Diane Keaton nije nikakva simpatična osoba. Šta više, sin kojem majka odbija da da blagoslov da se oženi ženom koja na početku izgleda kruto i fašistoidno, otvoreno joj kaže da nikom nije olakšala život, a njen lik i lik buduće snaje podjednako su nam odbojni. A onda, polako, kao u tetrisu (ako poređate dno, vrh će imati gde da padne i da bude zgodan za korekciju) sve dolazi na svoje mesto, samo liberalne reduše nema. Njeno prisustvo je u svemu, ali je pitanje, što bi rekao Branko Miljković, hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj.