S pevanjem i pucanjem – ali šta?

Scenario: Shane Black po romanu Bretta Hallidaya
Uloge: Robert Downey Jr., Val Kilmer, Michelle Monaghan
Žanr: parodija
Trajanje: 103 min.
Proizvodnja: USA, 2005.
Web: www.kisskiss-bangbang.com

Da, znam, da sam dosledna, morala bih ili da promenim ocenu ovog filma iz dva u deset ili da promenim oznaku žanra iz „parodija“ u „krimić“; jer, ovaj film je, posmatramo li ga kao krimić, veoma loš, a u žanru parodije bio bi možda jedan od parodičnijih koje sam videla. No, i bez moje doslednosti, vama je jasno o čemu je reč: Kiss, kiss, bang, bang izgleda kao delo osobe frankenštajnovski napravljene od umetničkih ličnosti Spielberga i Tarantina! Prema kraju filma ta se autorska ličnost još više usložnjava, a mnogobrojne i raznovrsne komadiće identiteta koji trčkaraju naokolo predvodi komadić Voodiea Allena, skandirajući kako su mali, uplašeni i ne naročito inteligentni, zapravo, veći, hrabriji i jači od onih koji se kao veliki, hrabri i jaki predstavljaju! Prosto vam dođe da uzmete metlu i umlatite gamad.

Poljubac i pucanj prošaran je grubim i bahatim spilbergovskim humorom (tipa bilmezastog vica iz Otimača izgubljenog kovčega gde istočnjak izvodi komplikovani napad mačem, a zapadnjak izvadi pištolji ubije ga!), a takođe spilbergovski odeven je u dobro skrojenu produkciju s potuljenom ironijom. Ta ironija kod Spilberga je izraz dubokog potiskivanja njegovih prirodnih horor-tendencija, a kod Blacka ona je voljni izraz onoga što ovaj doprekjučerašnji scenarista smatra probitačnim u pričanju priče. Činjenica da je Black bio scenarista filmova serijala Smrtonosno oružje i Poslednji heroj akcionog filma govori u prilog ovoj tezi. Posebnu žalost osećam zbog Poslednjeg heroja, filma koji sam, priznajem, veoma volela, ali sam uvek u vezi sa njim morala da odagnavam neki loš osećaj i neubedljivo ponavljam „Ma nema to veze sa Allenovom Purpurnom ružom Kaira!“. Dok pišem ove redove počinjem da strepim i za Usta na usta Manuela Gomesa Pereire koji nema veze sa Blackom, ali ima sa efektima oneobičavanja kojima pribegavaju nejaki, a bezobrazni. Najzad, kad se spilbergovskoj neotesanosti i alenovskoj fau-efektnosti doda tarantinovska surovost i fantazmagoričnost hemijski izmenjenih stanja svesti na kojima se zatim štreberski istrajavalo, e tad se dobije nešto – što se sviđa poširokoj publici!

Kakva je ta publika, opisala bih rado i to u detalje kad ne bih znala da u tu publiku spada i naš saradnik Miloš Cvetković koji se sprema da napiše sasvim drugačiju kritiku ovog filma, počev od desetke kojom će oceniti film! Dakle, za koji dan, svi oni koji vole Poljubac i pucanj mogu da na istom ovom mestu da pročitaju još argumenata u prilog svojoj tezi. Što se mene tiče, ništa im ta teza ne valja jer ironija je oružje slabih, sarkazam oružje slabih i bezobraznih, a parodija nekog žanra njegova je sahrana na kojoj se neko neumesno cereka, zbog neosetljivosti ili histerije, svejedno je. Krimi-priče deca su, kako kaže Pavao Pavličić, građanske revolucije u istoj meri u kojoj je to demokratija. Kriminalistički žanr može da postoji samo u društvu u kojem su svi prihvatili pretpostavku da je svaki, i najbeznačajniji ljudski život jednako vredan, da je svačija, i najmanja imovina jednako dragocena i da svi imaju podjednako pravo na pravdu. Samo u takvom svetu moguće je ucenjivati vlade otmicama aviona i samo u takvom svetu istraga zbog ubistva prosjaka može da dobije epske dimenzije. Takvo društvo svakako nije današnja Amerika. A nije ni Srbija. Ako to ne shvatate kao problem, a vi brzo u bioskop, ili do lokalnog pirata, već prema tome kako ste raspoloženi ili koliko vam je imovine u novčaniku!