Vredan rad sa nejasnim razlogom

Scenario: William Broyles Jr. po knjizi Anthonyja Swofforda
Uloge: Jake Gyllenhaal, Peter Sarsgaard, Jamie Foxx, Chris Cooper
Žanr:ratni/drama
Trajanje: 123 min.
Proizvodnja: SAD, 2005.
Web: www.jarheadmovie.com

Početna scena filma Marinca Sama Mendesa (American Beauty, Road To Perdition) toliko podseća na Kubrickov Full Metal Jacket da se da pretpostaviti da su scenarista i reditelj pokušali da uspostave vezu sa evolucijom žanra i u isto vreme skinu sa vrata svog filma ogroman teret asociranja koji bi se u suprotnom sve više nagomilavao preteći da mu slomi potencijalno krhku kičmu.

Puno razumevanje Marinca nije moguće bez razumevanja ratnog filma kao žanra. Posle rata u Koreji, američki ratni film gubi svoju propagandnu funkciju. Samuel Fuller je prvi reditelj koji ratnom filmu daje dimenziju dubokog ulaženja u suštinu čoveka u ekstremnoj situaciji, daje mu krupni plan. Dolaze na red novi ratovi, sa sve mutnijim motivima koji ostavljaju veliki jaz između patnje i razloga za patnju.

Vijetnam. M.A.S.H., Kvaka 22 (dešavaju se u drugim ratovima što im daje veću slobodu da otvoreno komentarišu trenutni), Apocalypse Now, Platoon. I onda Full Metal Jacket koji prikazuje rat u svoj njegovoj ogoljenosti, surovosti, njegove učesnike koji kako vreme prolazi sve više ostaju bez ičega što ih čini ljudskim bićima, film bez stava (kao da to samo po sebi nije stav...).

Ne postoji mnogo filmova sa tematikom rata u Zalivu, kao uostalom ni ratova na našim prostorima jer je u njima teško uspostaviti liniju koja deli loše od dobrih, dužnost od odgovornosti za svoje postupke; kad se podvuče crta najteže je naći jasnu političku poziciju. Junaci Tri kralja Davida O. Russela toliko iznose stavova u svakoj svojoj replici da se priča do kraja urušava u želji da ima neki smisao ili komentar.

Ono što je Jacket za Apokalipsu, Marinac je za Tri kralja uz neke dodatke koji proizlaze iz Mendesa kao, u osnovi, pozorišnog reditelja. On do maksimuma eksploatiše psihološki potencijal stanja kao što su dosada, čekanje, klaustrofobičnost pustinje. Znakovitost filma je vrlo suptilna. Ukoliko ima potrebu za tim, gledalac može, dok ga gleda, da razmišlja o Beketu. Ukoliko baš mora, gledalac može da propusti kroz razne filtere grozno moćnu sliku konja umazanog naftom iz zapaljenih izvora. Ali, na kraju, konj je jednostavno bio tu u tom trenutku da ga naš glavni junak i narator vidi, isto kao što njegova jedinica neće opaliti ni metak jer to tako ponekad bude. Dakle, Marinac nije ratni film već film o ratu, besmislen i bez odgovora (jedno od pitanja u vezi sa njim je i „zašto je ovo uopšte snimljeno?“). Što je u neku ruku i prijatna promena posle egzibicionističkih histerija Michaela Moora.