Nastavnik umetnosti Jonathan More i programer Matt Black, već 20 godina široj publici poznatiji pod imenom
Coldcut, ostavili su mnoge neizbrisive tragove u istoriji elektronske plesne muzike.
Coldcut, pioniri audio-semplovanja, s obradom
Paid in Full Erica B & Rakima postavljaju novu definiciju remixa još od davne 1987. Sredinom 90-ih pokrenuli su seriju CD izdanja
Journey By DJ, po Mixmagu „najuticajnijih DJ-mix-CD-ova svih vremena“. Razvili su i VJamm – softver za jednostavno sinhronizovanje slike i zvuka. U poslednjih 15 godina vrlo uspešno vode i etiketu
Ninja Tune. Danas, daleko od vremena kada su svakog vikenda kao DJ-evi morali da stoje iza dekova, razgovor povodom njihovog četvrtog albuma
Sound Mirrors u londonskom
Cargo Clubu pokazuje da oni, iako već duboko u petoj deceniji života, s nesmanjenim intenzitetom prate aktuelna muzička i kulturna dešavanja u zemlji i svetu.
GROOVE: Kako sto počeli da semplujete?
Matt Black: Kada smo počeli da se bavimo semplovanjem, to se i nije tako zvalo. Gramofoni su bili jedini instrumenti koje smo koristili za produkciju naših ploča. Tako smo zapravo iskoristili, već u ranom hip-hopu, vrlo jasno kultivisanu tradiciju zvučnih kompozicija poput Duble Dee & Steinskijeve Lesson 1 i Lesson 2 ili The Adventures On The Wheels Of Steel Grandmastera Flasha. Ovo poslednje je bio live-mix, ali opet na neki način sound kompozicija.
Naš prvi album Say Kids, What Time Is It pojavio se 1987. i kompletno je snimljen na dva gramofona i jednom četvorokanalnom kasetofonu. Tada smo koristili isključivo materijal drugih izvođača kao osnovu za naše kompozicije. Zvučnu estetiku, koja se kasnije etablirala kao osnova semplovanja, na Say Kids smo postigli koristeći čisto mehaničke uređaje.
Kad ste, zapravo, prvi put suštinski semplovali?
Jonathan Moore: 1987. Prvu bas liniju smo isprogramirali na Casio klavijaturama, koje smo za 20 funti kupili u jednoj drogeriji. Na toj igrački si mogao otprilike da memorišeš jednu sekundu sempla. Posle toga smo koristili i Casio AZ-1-Drum, mašinu koja je mogla da zabeleži otprilike dve sekunde sempla. Namena joj je bila da sempluje zvukove činela ili doboša, a mi smo vremenom otkrili da tako možemo da snimimo i druge šumove i zvukove.
Iako smo na samom početku bili vrlo uzbuđeni, bili smo i vrlo ograničeni jer pravi sekvenceri tada nisu ni postojali. Kad pogledamo unazad, bili smo osuđeni na ono što nam je tada stajalo na raspolaganju, da bismo, eto, kako tako, realizovali svoje ideje. Mnogi ljudi zapravo rade suprotno, prvo razmišljaju kako da ovladaju uređajima, a tek onda šta bi s njima mogli da urade. Naš cilj je bio da snimimo i objavimo kakav-takav album. Jeftine Casio klavijature su nam pružile veliku pomoć u ostvarenju naše namere.
Šta se dalje dešavalo?
Matt: Naša druga ploča je nastala u vreme kad smo radili za radio stanicu
Kiss FM. Naručili su nam par reklamnih klipova u jednom profesionalnom studiju, što je bila i prva prilika da nešto snimimo na 24 kanala. Tamo su nastali
Beats & Pieces. To je u to vreme još bila muzika bazirana na tuđim pločama, ali po prvi put smo raspolagali pravom miksetom i band-mašinom na kojoj smo mogli sami nešto da uradimo.
Gospođa koja je bila ton inženjer i tamo upravo privodila kraju rad na montaži Vangelisovog soundtracka za film Blade Runner pokazala nam je kako se radi sa tape loopovima. Mi to ranije nismo znali. Znali smo kako se to radi na dva gramofona sa dve iste ploče, i sa dva ista dela odsvirana jedan za drugim, ali to nije bila beskonačna petlja (endless loop – prim. prev.).
Na primeru jednog isečka iz pesme Led Zeppelina pokazala nam je kako se sukcesivnim snimanjem i rezanjem trake iz izolovanih bitova u loop tehnici stvara ritmička osnova. Mi smo to, doduše, pokušavali na našoj četvorokanalnoj mašini, ali groove kome smo težili, nažalost, nismo nikad dostigli.
Ona je odrezala otprilike metar i dvadeset santimetara dugu traku i namotala je na dršku od metle. Ako danas pažljivije poslušaš Beats & Peaces, primetićeš da BPM (bits per minute – broj taktova u sekundi – prim. prev.) varira, traka tada nije bila ravnomerno namotana.
Taj bazični loop smo snimili na 24-kanalnoj mikseti. Sve snimljeno preko toga preuzeto je sa tuđih ploča i editirano preko tog loopa. Isti princip smo koristili za mix Eric B & Rakimovog hita Paid in Full.
Da li je to bio vaš prvi remix?
Matt: Ne, pre Erica B & Rakima remixovali smo bend po imenu Society, ali remix nije bio ništa posebno. Pošto su se naši maxi albumi Say Kids i Beats & Pieces dobro prodavali u Londonu, nezavisna etiketa Big Life Records nas je zamolila da to uradimo. Čuli su da smo prodali 3.000 primeraka albuma, po uvoznim cenama, dakle po ceni od pet umesto tri funte, i to ih je uverilo da se i s plesnom muzikom iz vlastite produkcije može zaraditi novac. I onda su nas pitali da remixujemo Society. Pesma je zaista bila osrednjeg kvaliteta, mi smo hteli da se igramo sa originalnim fragmentima, ali, eto, to je bio naš prvi remix.
Kako je nastao Paid In Full?
Matt: Dali su nam 24-kanalni studio na jedan dan. Pre toga smo na našoj četvorokanalnoj mašini napravili preciznu skicu, odredili u kom redosledu da poređamo elemente zvučne kompozicije. Vreme je bilo vrlo ograničeno, morali smo da se vrlo dobro pripremimo da bismo u samo jednom danu završili posao.
Greg Wilson nam je pre par meseci u intervjuu ispričao da je engleskim DJ-evima i producentima sredinom 80-ih bilo nemoguće da dobiju priliku za remix, jer su velike muzičke etikete u to doba verovale da je to isključivo u domenu Amerikanaca.
Matt: Apsolutno. Čak mislim da smo mi doprineli ukidanju takve prakse. Pre nas su u engleskoj muzičkoj industriji radili isključivo snobovi, koji nisu imali pojma o dance muzici. Kao DJ-evi, bili smo vrlo hendikepirani. Kupovali smo import izdanja, uglavnom po dvostrukoj ili trostruko višoj ceni od one po kojoj smo kupovali domaće albume.
Lesson 1 je koštao tada celih 45 funti, što je onda bila velika cifra (i danas je – prim. prev.). Tada je i među DJ-evima vladalo slično mišljenje: „Sve što dolazi iz Engleske, ne može biti i jednostavno nije tako dobro“. Posle smo saznali da je u Americi isto tako vladalo mišljenje da je američka muzika smeće i da su samo uvezeni evropski albumi cool. Neverovatno.
Jonathan: Upravo nas je to nateralo da Say Kids, What Time Is It promovišemo i predstavimo kao američku produkciju. Zaista, samo iz praktičnih razloga: prodavali smo album po uvoznoj, višoj ceni, izbrisali smo sve tragove koji su vodili do nas, a i ploča, natrpana muzikom drugih ljudi, bila je jedan vrlo ilegalan čin. Neposredno pred objavljivanje albuma Say Kids pustio sam ploču na Kiss FM i najavio je kao „album DJ Coldcuta upravo kupljen u Americi“.
Mnogi DJ-evi su hteli tu ploču i zvali su me da im pomognem. Ja sam tvrdio da imam samo jednu kopiju, ali da pokušavam da još nekoliko primeraka uvezem u Englesku. Neko vreme smo uzimali 15 funti za album. Ploča je bila raritet – ekskluzivna stvar koju su svi DJ-evi hteli da imaju. Posle nekog vremena poverili smo se našem distributeru. Onda su i svi ostali zainteresovani DJ-evi došli do albuma, koji se vremenom i među eksperimentatorski nastrojenim DJ-evima pokazao kao veliki hit.
Kakvu ste muziku puštali u to vreme?
Jonathan: Još mogu da se setim jednog allnightera u blizini Londona, gde smo puštali muziku kratko posle izlaska našeg albuma Say Kids, 1987. Na glavnoj bini su se vrteli Fatback Band i James Brown. Nas su tada tolerisali samo na alternativnom stejdžu. Naš set bi obično počeo sa nekoliko chicago-house stvari i ubrzo bi bio izviždan.
Iste su reakcije bile i na Say Kids. Podijum bi se ispraznio za tren oka. U publici su mahom bili soulboys, svi do jednog konzervativno nastrojeni. Na samim počecima elektronske plesne muzike u Engleskoj slično iskustvo je imao i npr. Gilles Peterson, i to samo zato jer je puštao previše zahtevnu muziku za posetioce.
Sećam se da sam još 1984. redovno praznio podijum sa Harlequin Four's Set It Off. Pola godine kasnije hteli su da me linčuju, jer nisam hteo da pustim tu stvar. Ako se osvrnemo na ta vremena, taj album zaista označava početak house muzike. Okrutno energična, elektronska, psihodelična ploča. Ljudima je trebalo vremena da razumeju o čemu je reč.
Kako je nastao Doctrin' The House?
Matt: Znao sam pomalo da skrečujem. Imao sam dva gramofona, jednu četvorokanalnu miksetu i jedan primitivan uređaj za efekte. Na Casio Variant 606 ponovo sam isprogramirao ritam za Set It Off, što je zvučalo vrlo slično originalu. Onda sam iz tog ritma izvukao bit koji sam iskoristio kao osnovu za Doctrin' the House.
Priča da ste koristili određene ploče kao inspiraciju za vaše albume je istinita?
Matt: U svakom slučaju. Nekoliko ploča smo u najiskrenijem smislu kopirali. Double Dee & Steinskijev Lesson 1, 2, 3 nam je poslužio kao osnova za Say Kids, What Time Is It.
Doctrin' The House je kopija Adonisovog We're Rocking Dawn The House (Trax). Obožavali smo taj komad. Replika je nastala jer smo uz Doctor In The House, u to vreme omiljenu englesku humorističku TV seriju, obojica odrasli. Bili smo vrlo neozbiljni, ukrali Adonisovu melodiju i ubacili reči „Doctorin' The House“.
U Engleskoj je svima bilo jasno o čemu je zapravo reč. Tada smo bili vrlo naivni i mislili smo da je OK da tako pevamo odjavnu špicu te emisije. Tek nas je Yazz nagovorila da blago promenimo melodiju, srećom, u protivnom bismo imali još više posla sa advokatima. Singl se ubrzo popeo na šesto mesto engleskih top-lista.
Jonathan: Imitiranje popularnih pesama je bilo prilično česta pojava u to vreme. M/A/R/S su u Pump Up The Volume iskoristili Say Kids kao inspiraciju, a mi smo opet rečenicu „Pump Up The Volume“ iskoristili za naš Eric B & Rakim remix. A i naš Autmn Leaves je, na primer, nastao pod uticajem Unfinished Sympathy Massive Attacka. Kad je taj singl izašao, bili smo totalno zaprepašćeni.
Da li ste u to vreme održavali vezu sa ljudima iz Bristola?
Jonathan: Bio sam sredinom 80-ih nekoliko puta u Bristolu. Nellee Hooperov The Wild Bunch Soundsystem, iz koga su posle i nastali Massive Attack, u to vreme je zaista predstavljao sam vrh engleskog hip-hopa. Bili su mnogo ispred nas i ljudi iz londonskog miljea. Tehnički potkovani, sa vlastitim reperima i pevačicama, počeli su vrlo rano da razmišljaju o albumima u vlastitoj produkciji. Njihovo prvo izdanje Friends And Countrymen je hit i dan-danas, na B strani je bila obrada The Look Of Love koju je pevala jedna pevačica preko golog hip-hop beata. To je zapravo bio Soul II Soul blueprint, nešto iz čega je i nastao Nellee Hooperov projekat.
Uprkos svemu tome, London je zvanično mesto gde danas lociramo prve engleske DJ-eve, a i poreklo plesne kulture koju danas poznajemo?
Matt: Da. Mi smo svojedobno bili ti koji su londonskoj klupskoj kulturi dali taj identitet. Bristol je u umetničkom smislu bio napredniji, ali u Londonu je bila celokupna štampa, a i publika je bila zainteresovana za novi zvuk. Naš prvi single Say Kids prenosi party na vinil i tek tada počinje da se priča o engleskim DJ produkcijama.
Lavina je pokrenuta tek razotkrivanjem tajne o
Say Kids i paru londonskih momaka koji su napravili plesnu muziku koju čak ni Amerikanci nisu poznavali u to vreme. Jonathanov radio-DJ-ing je isto tako odigrao značajnu ulogu. Poznavao je mnoge klupske DJ-eve kao što su Jazzie B ili Dave Dorrell. Oni su isprobavali sve naše ploče u
Mud Clubu.
Jay Strongman (resident u Mud Clubu), prvi engleski superstar DJ, pružio nam je veliku podršku. Mud Club je nastao iz prvog londonskog kluba Dirtbox, sveprisutnog u 90-im. Pre toga su postojale samo diskoteke, mesta gde se puštala isključivo komercijalna muzika. Dirtbox je zapravo bio jedna vrsta pokretnog magacina poznatog po tome da su se sve zabave uvek održavale na drugom mestu i da su uvek štampani flajeri.
Jay Stringman je puštao rockabilly, 60's soul, funk, salsoul i rani hip-hop. To su bile zaista nezaboravne noći. Počne s rockabilly pesmom na koju se nadoveže opori rap. Taj princip je posle iskorišćen i za Mud Club, gde je neko vreme Mark Moore iz S-Expressa radio kao resident DJ.
Mud Club je predstavljao jezgro svega novog što se dešavalo u drugoj polovini 80-ih u Londonu. Predstavljao je forum za testiranje svih engleskih dance hitova, bio to Theme From S-Express, Doctrin' The House,Beat Dis ili Pump Up The Volume.
Vi ste i prvi DJ-evi koji su posvetili veliku pažnju vizuelnim efektima u svojim nastupima. Kako ste intenzivnije počeli da se bavite tim segmentom svojih setova?
Matt: Mi smo, zapravo, inovatori na više polja. Prvi smo puštali ploče na četiri gramofona, npr. to što sad zovu decks & effects. Osim toga, već 15 godina koristimo vizuelne efekte u našim setovima. Mnogo pre prvog DVD skrečinga (najdraža reč u prevodu – prim. prev.) razvili smo AV interfejs, kojim smo naše setove zaista vizuelno obogatili. U prvo vreme analogno, zatim uz pomoć našeg VJamm softvera za sinhronizaciju slike i zvuka. Danas taj softver koriste mnogi Lightjokeys i multimedijski umetnici.
Šta je danas vaša inspiracija?
Jonathan: Celu prošlu godinu smo slušali mnogo ragga albuma. Zaista veličanstvene produkcije. Futuristički beatovi, ali vrlo funky. Tekstovi su, nažalost, pomalo sažvakani, ali to je u hip-hopu svakako česta pojava, da ne kažem i pravilo.
Za novi album smo iskoristili mnogo materijala snimljenog još u našim početničkim danima (Beats & Peaces). Sve smo još jednom kompletno preslušali i našli smo mnogo interesantnih detalja. Nešto smo ispolirali i iskoristili za novi album. To je kao s onim pločama, gde sve počinje sa breakom i sampleom, i sve dok čovek ne čuje kompletnu pesmu, nije u stanju da primeti da tu ima još mnogo lepih, ponekad mnogo boljih elemenata od onog koji ga vodi na samom početku.
Kako ste uspeli da vašu etiketu Ninja Tune održite u teškim vremenima? Ninja Tune postoji još od 1990. Nadživeli ste praktično sva velika imena iz tog perioda. Mo'Wax, Pussyfoot i mnogi drugi D&B izdavači su nestali. Ninja Tune je i dalje veoma aktivan.
Matt: Nismo se prepustili haosu. Banalno rečeno, ali to je osnovni razlog za propast mnogih uspešnih izdavača iz 90-ih. U to vreme je vladala opšta histerija, koja je neminovno morala da se završi velikim potopom. „Crazy with your music, careful with your cash“, („Ludiraj se kroz muziku, ali pažljivo s kešom“ – prim. prev.), to je bila i ostala naša poslovna filozofija. I to funkcioniše.
U birou i dalje imamo stari nameštaj, isti onaj koji smo doneli sa deponije u vreme kad je Ninja Tune počeo s radom. Da smo hteli, mogli smo u svako doba da otvorimo biro u West Endu, biro sa malo opreme, chill-out prostorijama, i tako dalje. Sve smo to svesno izbegli, isto tako smo izbegli i preambiciozne planove za širenje na američko tržište.
Mnogi američki obožavaoci su nam predlagali da otvorimo filijalu u SAD, što bi, navodno, pomoglo da naše umetnike tamo bolje predstavimo i unovčimo. To su pre nas uradili mnogi izdavači, otvorili biroe u LA ili NYC. Ono što su prevideli je da su to vrlo skupi gradovi, i posle godinu i po svi do jednog su se povukli.
Posle nam je predloženo da otvorimo biro u Montrealu, što smo i uradili. Sad proizvodimo i agiramo u Kanadi za kompletno severnoameričko tržište. Tako štedimo ogroman novac. Prednost kanadskog biroa je to što smo uspeli da zadržimo naše izvođače. Mnoge evropske nezavisne etikete licenciraju svoje proizvode u Americi, i na kraju tvojih 10 izvođača objavljuje na pet različitih etiketa. Različiti planovi objavljivanja, a i celokupna komunikacija koštaju puno vremena i novca. Na samom kraju ne znaš ko se brine za tvoje umetnike, i tako ti lagano sve izmiče kontroli. Vrlo često od licenci i keša nikad ništa ne vidiš. Mi smo sebi uštedeli te brige.
Par reči o vašem hip hop ogranku
Big Dada?
Jonathan: Will Ashton nas je nagovorio da preduzmemo taj korak. To ima smisla, jer smo tako svesno odvojili naša hip-hop izdanja od onoga što objavljujemo na Ninja Tuneu. Naša subetiketa
Ntone je uvek bila posmatrana kao deo Ninja Tunea, a ne kao etiketa na kojoj svoju muziku objavljuju nešto nekomercijalniji elektronski umetnici. Big Dada je sada samostalna firma, koja pripada Ninja Tuneu. Celokupni A&R pripada Willu Ashtonu, i on to zaista dobro radi.
Roots Manuva,
Diplo,
Ty ili
cLOUDDEAD samo su neka od uspešnih imena sa te etikete. Uskoro objavljujemo album
Spank Rocka iz Baltimora, izuzetni umetnici.
Kako izgledaju planovi Coldcuta za sledećih 10 godina?
Matt: Nadam se da ćemo i dalje puštati muziku i da će nam to i dalje predstavljati veliko zadovoljstvo. Pre svega želimo da naš softver i dalje razvijamo. Naša ideja je da s Live Cinema tretiramo film na isti način kako to danas radimo s muzikom.
Albumi
1988 - Out to Lunch with Ahead of Our Time (Ahead Of Our Time)
1988 - Stop the Crazy Thing (Ahead Of Our Time)
1989 - What's That Noise? (Tommy Boy)
1994 - Philosophy (Arista)
1996 - Cold Krush Cuts (Toy's Factory)
1996 - Journeys By DJ: 70 Minutes of Madness (Music Unites/Sony)
1997 - Coldcut & DJ Food Fight (Ninja Tune)
1997 - Let Us Play! (Ninja Tune)
1997 - Stoned...Chilled...Groove (Soul Vibration)
1999 - Listen Now! Let Us Replay! (Ninja Tune)
1999 - Vjamm (Ninja Tune)
2006 - Sound Mirrors (Ninja Tune)
|
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.