Očigledno je da je plan bio napraviti ploču koja nijednim svojim segmentom neće biti pretenciozna. Album koji bi trebalo da slavi melodiju a tekstovima da ukazuje na globalnu ljudsku, društvenu i egzistencijalnu trulež. Od Coldcut se, ipak, s pravom očekivalo i nešto više
Prvo veliko izdanje u ovoj godini. Veliko iz više uglavnom statističkih i biografskih razloga/podataka vezanih za ovaj eminentni londonski elektro/hip-hop/ragga/dub/dance duet.
Kao što poduži žanrovski opis govori,
Coldcut su u svojih 20-ak godina karijere bili mirođija u svakoj čorbi. Da li je to trenutak odabrao njih ili su se našli u pravo vreme na pravom mestu, verovatno će ostati deo legende.
Doduše, takve opservacije su danas i ovde (na planeti) manje bitne. Ono što su
Kraftwerk nesvesno pružili američkoj hip-hop sceni, britanski DJ dvojac Jonathan More & Matt Black su tokom druge polovine 80-ih dali Ostrvu, a potom i ostatku Evrope.
Njihov uspeh se upravo ogleda u vizionarskom spajanju već navedenih stilova, upornim traganjem za inovacijama, što im sa remixom pesme
Paid in Full (
Eric B & Rakim) i polazi za rukom.
* * *
Za neupućene, još nekoliko važnijih stavki: u Engleskoj se u pomenutom periodu dešavaju velike muzičke turbulencije, prodor DJ-inga je nezaustavljiv, clubbing počinje svoj ilegalni život. S jedne strane, kroz progresivni novi zvuk, bitno dublji i mračniji, ali prepun emocija, a s druge, kroz autorska dela koja inovacijama proširuju polje delovanja na srodne pravce, spajajući se sa već etabliranim underground dance zvukom, vremenom nazvanim
acid house.
U svoj toj pometnji centralno mesto pripadalo je duetu Coldcut. Oko sebe su okupili tim izvođača entuzijasta, kojima uskoro bivaju otvorena vrata svetske slave. Deo Coldcut magije u to vreme bili su Lisa Stansfield, Yazz, Eric B. & Rakim, Queen Latifah, Blondie, Junior Reid.
EP Say Kids, What Time Is It? (1987), kao i album Whats That Noise? (‘88) ključne su ploče za praćenje kompletnog acid, a kasnije i rave pokreta. Pored pomenutih, svetlije tačke u More/Black avanturi su pokretanje sada već kultne etikete Ninja Tune i par izdanja od kojih valja istaći rimejk klasika Autumn Leaves (‘93) i album Let Us Play (’97), tada već potpuno obuzet cut'n'scratch tehnikom stvaranja muzike.
* * *
Tako stižemo do godine 2006. Skoro desetogodišnje mirovanje u autorskom smislu Coldcut prekidaju pločom simboličnog naziva Sound Mirrors. Jonathan More i Matt Black su na ovom albumu ostavili po strani svoje iskustvo sa semplovanjem, lupovima, kao turntable virtuoznost i softverski patent nazvan VJamm.
Ploča
Sound Mirrors je pokušaj da se na neki način ponovi koncept debija
Whats That Noise. Na to u prvi mah upućuje broj i šarolikost gostiju (
Jon Spencer,
Roots Manuva, John Matthias, Robert Owens, Saul Williams, Soweto Kinch, Mpho Skeef...), potom ritmičnost ploče, evidentan povratak korenima, kao i dominantna doza gorčine i bunta. Međutim, granice su ovoga puta ostale nepomerene.
U stvari, Coldcut su očigledno sada u poziciji da ubiraju plodove svog višegodišnjeg inovatorskog rada i uticaja. U trenutku kada je zaista teško otkriti toplu vodu, More i Black posvećuju pažnju melodiji, aranžmanima i skoro jednostavnim ritam deonicama koje se valjaju kroz celo izdanje.
Očigledno je da je plan bio napraviti ploču koja nijednim svojim segmentom neće biti pretenciozna. Album koji bi trebalo da slavi melodiju a tekstovima da ukazuje na globalnu ljudsku, društvenu i egzistencijalnu trulež. Od Coldcut se, ipak, s pravom očekivalo i nešto više.
Čak i ako je (a jeste) koncept postavljen na takvim jednostavnim osnovama, veća maštovitost ovih muzičkih divova se podrazumevala. Početak albuma (tj. njegova prva polovina) uspeva da zagolica maštu. Potvrđuje umešnost Coldcut tima, njihovu definitivnu underground opredeljenost, antiglobalistički, antiindustrijski i anti stav u svakom smislu. Čime je ovo izdanje, inače, prilično opterećeno.
* * *
Dakle, u tom prvom cugu imamo odličan gitarski rif kao start, Spencer kroz zube izgovara Everything Is Under Control, nadovezuje se Manoova u pesmi True Skool, koju prati izvrsna istočnjačka matrica. Manoova je zakon. I tako... gostovanja se nižu, kao i sve gotivnije muzičke zanimacije.
Na potezu prva-osma pesma bivate manje-više zadovoljni, sve očekujući da će se spektakl razvijati ili barem zadržati stečenu pažnju. Instrumental Sound Mirrors navodi na pitanje ko to behu Massive Attack. Ovo odlično downtempo parče provocira na dalje preslušavanje.
This Island Earth je svojevrstan muzički omaž acid house periodu. Možda bi baš bila neviđeno dobra fora da ju je otpevala upravo Yazz, nekako je sve vreme očekujem. Mada je iz tog dela daleka upečatljivija Walk A Mile sa nenadmašnim Robertom Owensom.
Naravno da je već posle tih osam pesama jasno da se na albumu neće desiti ništa epohalno, te se mirite sa činjenicom da će barem korektan ugođaj potrajati do kraja. Međutim, preostale četiri pesme komotno su mogle biti B strane singlova, jer ništa više od toga ne zaslužuju. Skice, pesme u najavi, nedovoljno razrađene ideje. Nezanimljivost tih numera uspeva da pokoleba, a na mišiće stečen mlak utisak brzo iščezava, pažnja popušta... i uto se album završi (?!).
Koliko god sam bio uzbuđen iščekujući (u najavi) album bez zamarajućih zvučnih noise kerefeka, toliko sam ipak sve vreme očekivao delić tog ludila koje bi unelo neophodnu dozu dinamike za kojom Sound Mirrors dobrim delom vapi.
Ovako, svi zaljubljenici u Let Us (Re)Play zvučne sampling&scratching zanimacije bez sumnje su razočarani, dok će drugi, znajući koliki su Coldcut pop znalci, bojim se, ostati prilično ravnodušni.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.