Vrednost ove kompilacije pokazuje koliko je i ogoljeno od vizuelnog koncepta glavna tajna uspeha Kraftwerka zapravo - sama muzika.
Prvi put kad sam čuo neku pesmu
Kraftwerka, s obzirom da njihove godine staža prevaljuju moje godine boravka na ovoj planeti, u pitanju je bila jedna od emisija iz obrazovnog programa RTS. Ne znam tačno koja, nešto u vezi sa matematikom ili hemijom (mada mislim da su glavni hemičari bili The Human League). U svakom slučaju, Kraftwerk su vrlo očekivano bili vezivani u domaćoj javnosti za eksperiment, nešto naučno i precizno. Onako, da bude nemački, mora malo da boli, malkice je dosadno taman da se ne odaje hedonizmu electropopa, a dovoljno je matematički precizno da uliva neku dozu strahopoštovanja.
U tim godinama, složićete se, poštovanje se ipak ulivalo strahom. I u generalnom smislu to je bila muzika za određeni ambijent, atmosferu, nekakvu zemlju u istočnoj Evropi, za j****** školsku emisiju. Kraftwerk su bili daleko od pop benda isto onoliko koliko su the Human League bili daleko od toga da budu ozbiljno shvaćeni ili koliko su Depeche Mode bili daleko od svojih stadionskih nastupa.
Neverovatno je da su 35 godina od izdavanja svog prvog, veoma ekperimentalnog prvenca Kraftwerk 1(1971), koji od količine krčanja i buke teško da danas mogu da slušaju čak i članovi bendova Can i Faust, više-ne-tako-mladi momci iz zapadne Nemačke postali:
a) veliki koncertni bend,
b) veliki pop bend.
Trenutno mi ne veruju eventualno oni koji nisu posetili njihov koncert ili nikada u glavi nisu mogli da raskrste sa činjenicom da Underworld može da napravi podjednako uzbudljiv koncert kao i U2.
Nove generacije bi verovatno mogle samo iz predanja da slušaju o Kraftwerku, a zapisi bi morali biti remasterizovani na 5.0 dolby sistemu da bi to iko mogao na pravi način da doživi. Ovako su Kraftwerk učinili jednu veliku uslugu i sebi i drugima i vratili se na scenu sa dostojanstvom koje dolikuje takvim velikanima.
Sam početak je bio trapav, jer je Expo 2000 bio u najbolju ruku loš izgovor za povratak na muzičku scenu posle 14 godina kreativne pauze. Turneja koja traje već skoro dve godine je izbrisala sve eventualne greške, a izdavanje ovakvog živog kompilacijskog albuma je vrhunac kakav je njihov kambek mogao da pruži. Još je bolje što Kraftwerk nisu samo sklepali nekakvu kompilaciju najboljih hitova, nego su i sve numere doradili tako da čak i kontroverzni Expo 2000 (ovde nazvan Planet of Visions) zvuči odlično.
Generalno aranžersko rešenje za sve numere služi na čast elektro pionirima koji su se za nove generacije očigledno apgrejdovali sa Commodora na Pentium 4. I sve to je zabeleženo na najegzotičnijim lokacijama (Ljubljana, Varšava, Moskva, Riga, Budimpešta, Tokio...), taman da nam bude žao što je
koncert u Beogradu održan nedelju dana posle izdavanja ovog albuma. Pošto mnogi nastup nemačkog četverca vide kao prolongiranu advertajzing kampanju zbog samog performansa, utoliko je vrednost ove audio kompilacije još veća jer pokazuje koliko je i ogoljeno od vizuelnog koncepta glavna tajna uspeha Kraftwerka zapravo - sama muzika.
Album se kao i sva ostala Kraftwerk izdanja pojavio dvojezično (engleska i nemačka verzija), ali je poseban užitak na oba izdanja Dentaku, japanska verzija Pocket Calculator( Taschenrechner), koju su izgleda ekskluzivno pevali u Japanu i gde je publika evidentno u totalnoj histeriji i na momente nadjačava i sam bend. Verujem da bi isto prošli i ovde da imaju pesmu na srpskom.
Svojim prvim zvaničnim live albumom, Kraftwerk su našli više nego dobro rešenje za „best of“ izdanje, koje je konačno inkorporiralo i njihove poslednje pesme sa Tour De France Soundtracks iz 2003. kao i one sa Autobahn albuma, koji ih je probio još davne 1974. godine. Lepo je čuti da na kompilaciji provejava i pozitivan transfer njihovih apostola iz devedesetih, čime se u zvučnom smislu ne oseća nikakav diskontinuitet u njihovoj karijeri (proverite samo koliko se recimo Musique non-stop ili Numbers uklapaju u sadašnji koncept Kraftwerka).
Kraftwerk su odavno dokazali da i čisto elektronski bend može biti bend za mase. Prošlo je vreme edukacije i sada, 35 godina kasnije za emisije obrazovnog programa RTS-a verovatno svira Dejan Cukić, a Kraftwerk puni stadione. Neko mora i to.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.