Bolje od heklanja

Scenario: David Rose, Kathy Rose
Uloge: Judi Dench, Kelly Reilly, Bob Hoskins
Žanr: komedija/drama/ratni/muzički
Trajanje: 105 min.
Proizvodnja: UK, 2005.
Web: www.mrshendersonthemovie.com

Stephen Frears rođen je 1941. u Leicesteru u Engleskoj. Diplomirao je pravo na Cambridgeu, ali ga je oduvek, kao i većinu pravnika, zanimalo pozorište, pa je postao asistent Lindsayu Andersonu u Royal Court Theatreu, a zatim je radio i kao Andersonov pomoćnik na filmovima Ako... (1968) i O, srećni čoveče! (1973). Takođe, asistirao je i Karelu Reiszu na filmu Morgan (1966) i Albertu Finneyu u Čarlijevim klobucima (1968). Radio je za britansku televiziju, a 1972. debitovao je kao filmski reditelj sa Patikama. Internacionalnu slavu stekao je filmom My Beautiful Laundrette (1985), ali i drugim zabavnim pričama koje su uvek bile, kako kažu enciklopedije, „istovremeno socijalno uznemirujuće i zabavne“, a konačni trijumf Frears je doživeo svojim prvim holivudskim i, ako pitate mene, ne bog-zna-kakvim filmom Opasne veze, koji je nagrađen sa nekoliko Oskara. Od onda se ne brinem za ovog reditelja, koji je neosporno našao svoj put, samo što njegove filmove gledam onda kad se pojave, a ne od sopstvene želje, po više puta. Bilo kako bilo, kostimi u Frearsovim filmovima uvek su sjajni, a i svekoliko oživljavanje epohe u kojoj su, ah, prefinjene dame i gospoda, koji ipak misle, rade i govore veoma slično nama, ako ne i gore.

Gospođa Henderson je upravo to, prefinjena, bogata i dostojanstvena stara udovica gornje klase koja po smrti muža zaključuje da je od humanitarnog rada, šopingovanja i heklanja mnogo zanimljivije imati svoje pozorište, i to pozorište vodviljskog tipa sa glumicama kojima se vide grudi i -biiip-! Da, i sam lord Chemberlain, jedan od likova koji služi da da svekoliki dignitet, uozbilji i u istoriju utemelji priču o vlasnici Windmil Theatrea, zgrane se kad fina stara gospođa izgovori tu reč, a na opšte odobravanje svekolike publike koja je došla da gleda uštogljenost, a sad naprasno ceni direktnost i nefoliranje. I da sve to ne bi bilo tako ljupko i isprazno kao što jeste, autori nam u poslednjoj trećini pljesnu u lice jednu poluapsurdnu smrt za čiju je neapsurdnu drugu polovinu donekle kriva naslovna junakinja, jer, da, nije ona samo površna bogatašica, ona je i majka sina poginulog u Prvom svetskom ratu kad mu je bila tek 21 godina i kad je, po prilici, bio nevin. Elem, baš je to razlog zbog kojeg gospođa Henderson sad skida svoje glumice: da bi ih mlada, seksualno neiskusna vojska barem videla gole, a jednu od njih uspeva da nagovori i na više od toga! Srce bi se čoveku moglo precepiti od tolike humanosti!!! Veoma slična uzvišena misija kao ona Larryja Flina iz Formanovog filma, samo za koju deceniju starija i na britanski način.

I da ne bih samo pričala o onome što mi se ne sviđa, pomenuću „isti takav, pa ni nalik“ film: remek-delo Istvana Szaboa Kao Džulija (2004), za koji je scenario napisao Ronald Harwood, a po romanu Somerseta Maughama, sa Annette Bening u glavnoj ulozi. I tamo je epoha živa, pozorište frca na sve strane, mladi sin stasava, majci je mesto i vreme za heklicu u ruci, no ima tu vremena za još jednu priču o stvarima, hm, ipak boljim od heklanja. Onoliko boljim koliko su seksualno-egzistencijalne zavrzlame bolje od ručnih radova, tj. koliko je Szabo bolji od Frearsa.