Uzmeš kredu i sve je u redu!

Scenario: Judd Apatow, Nicholas Stoller
Uloge: Jim Carrey, Tea Leoni, Richard Jenkins
Žanr: komedija
Trajanje: 90
Proizvodnja: USA, 2005.
Web: www.sonypictures.com

Družina koja sačinjava najuži autorski tim filma Zabavite se sa Dikom i Džejn (dvojica scenarista i reditelj) zanat je pekla na televizijskim delima, što se i vidi kroz odabir same teme, situacioni humor i dijaloge. Ipak, količina u film uloženog novca i džeriluisovska gluma Jima Carreya nadoknadiće novac koji ste dali za kartu ili DV. Scenarista Judd Apatow najdalje je doterao u prelasku s televizije na film napisavši Četiri banke, a nevin koji je sam i režirao, a reditelju Parisotu krenulo je posle Dika i Džejn, tako da u najavi ima tri filma među kojima je još jedan remake. Naime, aktuelni Zabavite se sa Dikom i Džejn je već viđena zabava iz 1977. kad su u istoimenom filmu Tedda Cotcheffa naslovne uloge glumili George Segal i Jane Fonda; sledeći Parisotov film biće, pak, Banda sa Lavender Hila, fenomenalna komedija koju je pod istim nazivom 1951. režirao Charles Crichton.

Pre nekolicinu ili nešto više godina insistiranje na pričanju već ispričanih priča i to bez pominjanja originala, smatralo bi se krađom, neinventivnošću, krizom scenarija i sl. Danas, ovaj legitimni, opšteprihvaćeni postupak uliva nadu: mlade američke filmadžije, Bogu hvala, ipak gledaju stare filmove i ponešto uče, a do skora je izgledalo da ono što nisu videli na redovnom bioskopskom repertoaru i to ne dalje od prethodne tri godine, za njih ne postoji!

Kotcheffovi Dik i Džejn bili su parodija na čuveni film Arthura Penna Boni i Klajd iz 1967. kojim je otvorena sezona mešanja komedije, melodrame i filmskog komentarisanja socijalnih problema vremena u kojem su nastali. Parisotov film međutim, na izvestan način mnogo više optužuje žrtve sistema, nego sistem sam: sistem je O.K., u njega tu i tamo prodiru kriminalci (vlasnik firme u kojoj radi Dik); no, ono zbog čega glavni junaci stradaju nije samo kriminogenost gazda, već i alavost, lakomislenost i malograđanština tzv. prosečnih, malih ljudi. Naime, na početku vidimo da su Dik i Džejn ljudi koji, kad požele da vode ljubav, to ne učine iako se nalaze u spavaćoj sobi u sred noći, već se dogovore da će to učiniti u subotu, Džejn će nabaviti sveće, Dik najnoviji album Shade; takođe, oni psu, da bi ga odvikli od lajanja, stavljaju oko vrata ogrlicu iz koje će životinju svaki put kad zalaje udariti struja, njihovo dete je vezano za televizor kao za najboljeg prijatelja, kad Dik dobije unapređenje Džejn smesta da otkaz, a zatim vidimo i kako mimo uređenog sveta gornje srednje klase junaci ne umeju da funkcionišu. Paralelno s ovim razmaženim građanima koji žive čistu mehaniku i nemaju pojma o stvarnom životu, vidimo svet meksičkih nelegalnih imigranata koji sasvim lepo funkcioniše... E onda građani, poput onih u Tri palme za dve bitange i ribicu reše da postanu kriminalci, a kad im ta rabota krene, da bi se nekako pošteni izvukli do kraja, baš kao i kod Raše Andrića, oni odluče da robinhudovski podele sirotinji ono što su ukrali bogatima i nemoralnima.

Ko kaže da je privredno-liberalno-kapitalistički kriminal samo stvar zemalja u tranziciji? Ima toga i u Americi, no uvek je važno šta je na vrhu, a na vrhu je pravedni hipotekarni kredit koji ništa nije kriv i koji će, „nahranjen“ ovako ili onako, opstati. „Film je život, kad se iz njega izbace svi dosadni momenti.“ govorio je Alfred Hičkok; savremena američka komedija nema ništa protiv ove staromodne definicije, ali je, u skladu sa na početku pomenutim TV-backgroundom autora ne doživljava fanatično.