No fun

Scenario: David Koepp (prema romanu Chrisa Van Allsburga)
Uloge: Jonah Bobo, Josh Hutcherson, Dax Shepard, Kristen Stewart, Tim Robbins
Žanr: dečji, avanturistički, fantastika
Trajanje: 113 min.
Proizvodnja: 2005.
Zvanični veb: www.zathura.com

Nekoliko puta tokom filma dva dečaka, spasavajući tablu društvene igre od pošasti iz svemira, ponavljaju: “Moramo nastaviti da igramo dok neko ne pobedi.”, na šta svaki put pomislih: „O, ne, igrajte se nečeg drugog!“.

Poput filma Džumandži, Zatura nosi teret monotonije i usiljenosti avanture svog literarnog predloška. U oba romana Chrisa Van Allsburga likovi bivaju zarobljeni u društvenoj igri, koju, da bi se vratili kući, moraju da privedu kraju. Što će reći: i Džumandži i Zatura su primorani da se drže repetitivne i mehaničke dramaturgije društvenih igara, gde gradaciju i obrte smenjuje repertoarska proizvoljnost cirkuske šatre (red lijana, majmuna i slonova u Džumandžiju, odnosno red meteora, robota i vanzemaljaca u Zaturi).

Pisac romana jednom je prilikom izjavio da mu je posebno stalo do priče koja ima “psihološke, emotivne i moralne premise”, što zvuči vrlo čudno s obzirom na to da su i Džumandži i Zatura zapravo priče o taocima indiferentne i mehaničke logike društvene igre. Raspored snaga, površno emotivno i psihološki opisani dečji likovi naspram megalomanski i pikantno razrađene strategije igre, ostavlja opor utisak apsurdnog izlaganja likova prevaspitanju (da ne kažem torturi).

Dok su autori Džumandžija pokušali da zatome ovakvu srednjovekovnu literarnu formu distanciranjem od junaka, forsiranjem akcije i humora a la Indiana Jones i groteske i bizarnosti a la Roald Dahl, scenarista David Koepp bira suprotni pravac: pokušava da oplemeni i produbi psihološki značaj igre za junake, gde su Zatura i neprijateljski kosmos samo nekakav hologramski (metaforični) plan za zbližavanje zavađene braće. Međutim, umesto da se prepliću i obogaćuju, pasaži akcije i psihološkog sukoba junaka rade na smenu. Na rediteljskom planu, palpistička retro-stilizacija koju donosi oživljavanje stare SF-igre smenjuje se sa blokovima kamernih dijaloških scena i otužnom melodramskom spoznajom. Čak i povremeno posezanje za crnim humorom (npr. kada dečaci slučajno zalede stariju sestru) ne uspeva da razveje utisak iskalkulisane metafore u osnovi avanture.

Jednom rečju: iako je film Zatura, za razliku od Džumandžija, pokušao da se izbori za plemenitost surove avanture svojih junaka, usput je ispustio samu avanturu.