Melodrama za odrasle

Scenario: Paul Weitz
Uloge: Dennis Quaid, Topher Grace, Scarlet Johansson, Marg Helgenberger, David Paymer, Malcolm MacDowell
Producenti: Paul Weitz, Chris Weitz
Izvršni producenti: Rodney M. Liber, Andrew Miano
Trajanje: 109 minuta
Zemlja: SAD
Web: www.ingoodcompanymovie.com

To je jedan od glavnih problema filma In Good Company reditelja i scenariste Paula Weitza. Weitz se kroz serijal American Pie dokazao kao majstor humora koji proizilazi iz muško-ženskih odnosa, ali njegov film About A Boy pokazuje da je on pre svega jedan od retkih autora (filmom In Good Company je zaslužio ovu obavezujuću odrednicu) koji mogu da se uhvate u koštac sa melodramom za odrasle koja se dešava u sadašnjem vremenu. Time se pridružio maloj ali odabranoj grupi ljudi koju, u američkom filmu, čine Edward Burns, Woody Allen i James L. Brooks.

Valjalo bi na ovom mestu napraviti jednu grubu podelu na žensku i mušku melodramu. Žensku, ponovo napominjem, vrlo grubo, odlikuje potraga za idealom ljubavi i žrtvovanje/umiranje za isti, dok je muška melodrama često priča o odrastanju i/ili priča o potrazi za smislom postojanja. Ovo se može osporiti ako poistovetimo pojmove ljubavi i postojanja, ali bi se onda ušlo u legitimnu filozofsku raspravu kojoj ovde nije mesto.

In Good Company je muška melodrama. Carter (Topher Grace, Eric Foreman iz That 70’s Show) u veliki-biznis-jede-mali situaciji postaje šef Danu (Dennis Quaid), duplo starijem od njega. Uporedo sa otpuštanjima koja obavlja kao predstavnik nove uprave, Cartera ostavlja žena, te on leči samoću i nedostatak identiteta uspostavljanjem prisnijeg odnosa sa Danom. Tako upoznaje i započinje vezu sa Danovom kćerkom Alex (Scarlett Johansson), koja takođe prolazi kroz, istina manje histeričnu, egzistencijalnu krizu. Uspostavljaju se dva toka radnje: ljubavni odnos Cartera i Alex i, s druge strane, postepeni male bonding Cartera i Dana u realnoj ali nedorečenoj kritici (ili možda bolje rečeno ukazivanju na realnosti i mane) političko-ekonomskog sistema. Na planu melodrame film dostiže svoje najsvetlije trenutke. Carter i Alex su osobe gotovo savršene, sa nedostacima i upitanostima koji ih čine privlačnim. Carterov porše 911 kome on slupa far i krilo čim izađe iz radnje i u takvom stanju ga vozi do poslednjih scena filma je efektna metafora njega samog kao prelepe mašine u ruiniranom stanju.

Na planu Denove borbe sa evolucijom svog radnog mesta film mestimično klizi u Džeri Megvajer patetiku i vrlo konstruisanu pobedu dobrih momaka i pad loših, ali ga Weitz herojskim naporom drži pod kontrolom znajući da je Carter glavni lik, onaj koji se menja, onaj koji veoma podseća na Benjamina Bredocka, ovoga puta bez gradskog autobusa i Elaine Robinson.