Preko granica

Vruća da se još puši, pod nazivom A Life in Suitcases, ovog decembra u izdanju londonskog First Name Soundtracksa i ljubljanskog KUD-a France Prešern, komponovana za istoimeni film Petera Greenawaya, pojavila se muzika Boruta Kržišnika, slovenačkog kompozitora koji živi i radi u Ljubljani.

Kržišnik je autor tri samostalna albuma (Magatrejske zgodbe – KUD France Prešern, 1997, i američko izdanje Falcata-Galia Recordings, 1999, La Dolce Vita – FV Ljubljana, 1995, i Discordia, Wilich, Nemačka, 1995, Currents of Time – Recommended Records, 1991; Tone Casualties,Hollywood, 1998), dva kompilacijska (Dancing/Listening – Unknown Public, London, 2003, i Trans Slovenia Express Vol. 1 – Dallas, 1994) i puno, puno muzike za balet, film, pozorište, performanse i video.

U producentskom saopštenju o sopstvenom, za komšijske (kao i domaće) prilike nekomercijalnom izdanju napisano je: „Kržišnik povezuje avangardnu i popularnu muziku, a takođe i takozvanu akademsku sa takozvanom marginalnom muzikom. U njegovim delima odzvanjaju različiti muzički idiomi – postmodernizam, modernizam, tradicionalna muzika, pop, tehno, Stravinsky, srpski trubački orkestri – od kojih Kržišnik stvara sasvim svoj, jedinstveni svet, iznenađujući i poznat u isto vreme“.

BORUT KRŽIŠNIK: Naravno. To je jedna od osnovnih postavki njegovog pogleda na razvoj savremene kinematografije, i tu kreativnu i avangardnu liniju on naziva "nova kinematografija" odnosno "new cinema". Greenaway je zapravo slikar po obrazovanju i to se vidi u svakom njegovom kadru. Neke scene izgledaju kao ulje na platnu, neke kao akvareli, neke kao kolaži. Malo je manje poznato da on i piše. Pre tri ili četiri godine izdao je zbirku kratkih priča pod naslovom Zlato (Gold). To su briljantne priče koje su za mene posebno poglavlje u književnosti. Priče su po formi potpuno nežanrovske i poseduju jaku gravitaciju koja privlači vrlo različita značenja istovremeno. Iako samo u književnom mediju, te priče odražavaju višeslojnost, relativnost naše stvarnosti na sličan način kao što to Peter pravi i u svojim filmovima.

U svojim nastupima na filmskim festivalima ili uporedo sa svojim drugim projektima Greenaway rado organizuje seminare na temu savremene ili tzv. nove kinematografije, tema koja je, naravno, vrlo aktuelna. Mainstreamovska filmska produkcija nije samo preplavila programe skoro svih bioskopskih dvorana nego time guši i filmove koje danas nazivamo autorskim i koji ne skakuću po hollywoodskom potrošačkom diktatu. Ti filmovi postoje, ali ih je vrlo teško pratiti, jer nemaju šansu da se uključe u redovne distribucijske kanale. Nikad ih nećemo videti u velikim kino centrima ili najvećim gradskim dvoranama. U našem bivšem socijalizmu to je bilo nekako još i moguće, ali sada, u grubom kapitalizmu, više nije. Jedina mogućnost da vidimo te filmove su filmski festivali i DVD izdanja – za to je potrebno da budemo informisani, odnosno da aktivno pratimo filmsku scenu – ili da imamo sreću da je u našem gradu neki art bioskop koji je sponzorisan od države, pa da može da sastavi program koji nije komercijalno usmeren.

Stanje umetnika u Sloveniji je u poslednjih deset godina doživelo vidan pad Nova konzervativna vlada netrpeljivija je prema kulturi i umetnosti, odnosno prema njenom vitalnom delu, tj. samim umetnicima. To najviše osećaju nezavisne kulturne organizacije, i mi, takozvani slobodni umetnici. U parlamentu i u dnevnim časopisima svaki dan gledamo citate koji podsećaju na vremena fašističke Nemačke ili potpunog ekonomskog diktata: "Umetnici koji ne mogu da prežive na slobodnom tržištu nisu vredni da postoje". Neki njeni protagonisti su, srećom, već sklonjeni, i nadam se da će Ministarstvo za kulturu ipak imati glavnu reč u kulturnoj politici, a ne neoliberalni ekonomisti koji su autori gornjeg citata. Ako bi iz neke enciklopedije svetske umetnosti izbrisali sve umetnike koji nisu bili priznati a kamoli rentabilni u svoje doba, mislim da bi ta enciklopedija bila za polovinu tanja. Sa takvim stavom današnja vlada izbrisala bi i samog Prešerna, koji je u svoje doba bio kulturni odmetnik.

Lično ne vidim nikakvu vezu između moje karijere i slobodnog tržišta u Sloveniji. Nikad nisam bio zavistan od ekonomije koja se vrti oko popa ili estrade, tako da mi slobodno tržište i nije puno pomoglo. Mislim da su za mene mnogo značajnija i inspirativnija sarađivanja sa nekim založbama i umetnicima izvan granica Slovenije.

Često se o inspiraciji govori kao o nečemu što pada s neba ili što je povezano sa nekim posebnim događajima. S tim u vezi nikako ne mogu da zaboravim film o Picassou, koji za crvenu nit uzima samo nastajanje njegovih slika. Vezivno tkivo filma je lagani razgovor između snimatelja i Picassoa, ali prava akcija je u njegovom crtanju – kamera se fokusira na platno, otpozadi, tako da u mnogim prizorima čak ni ne vidimo Pikassoa ili njegovu četkicu nego samo sliku kako nastaje. Uglavnom, pred kraj snimanja snimatelju ponestane filmske trake usred akcije, odnosno usred nastajanja jedne slike, pa se, malo zabrinut, obrati Picassou pitanjem da li bi mogao da prekine slikanje dok on ne skokne po novu traku i da li bi onda mogao da nastavi sliku baš na istom mestu gde je ponestalo trake, da li je uopšte moguće nastaviti sliku odnosno umetnički proces pošto je tako grubo prekinut... Picasso odgovori da nema problema, da on zapravo slika bez prestanka, da je njemu crtanje kao disanje, a ne kao traženje ili iščekivanje neke čudotvorne inspiracije, tako da snimatelj ne mora da brine, samo neka polako donese tu traku – on može da nastavi sliku bilo kada i sa bilo kog mesta.

Ono što uvek radim i nema potrebe da biram niti me iko sputava u tome jeste muzika koju izdajem na svojim albumima. Moja muzika koja je upotrebljavana u različitim filmskim, plesnim ili pozorišnim predstavama nije skoro nikad nastajala po nekom imperativu prilagođavanja ili na takav način da muzika bez tog projekta ne bi mogla da opstane. I u slučaju A Life in Suitcases imao sam potpunu slobodu – Peter nije želeo da mi da nijednu instrukciju koja bi mogla da me ograničava. Tako sam pravio muziku na isti način, odnosno bez nekih ograničenja, kao i kad pravim moje albume. Jedina informacija o filmu koju sam imao bio je scenario, ali, kao što mi je Peter rekao, ni na njega nije trebalo da se obazirem. Imao je zapravo samo jednu muzičku želju: bila je to himna za belgijsku fašističku stranku, a koju sam ja nanovo komponovao.

Što se tiče mojih želja, voleo bih da se nađem na programu nekog većeg orkestra ili neku dobru saradnju sa režiserima kao što su Trier, Ermano Olmi, Terry Gilliam...

Odgovore na ta pitanja možemo naći u pričama i bajkama koje smo svi čitali, tipa: "Veruj u sebe!", "Ne veruj nikom!", "Život je kao saksija..." i tome slično. Ali, očigledno, te mudrosti nemaju puno efekta. Mislim da uopšte nije stvar u nekom konkretnom savetu ili smerokazu, u nekom know how, naprotiv, mislim da je najbitnije za čoveka da jednostavno uradi to što hoće. Ovo poslednje, hteti, želeti, odnosno znati šta se hoće, to je taj težak deo.

Bojim se da će cena jednog bušizma pasti sa jednog dolara na 50 centi!

Zatvori se u sobu i slušaj – sebe.