Kritika ovog filma, bez upozorenja da on spada u nestandardizovanu žanrovsku odrednicu „chick flick“, bila bi zločin prema čitaocima, pa da to odmah obavimo – ako vam tokom sledećih pet minuta te dve reči padnu na pamet, premotajte se na početak i pročitajte naglas. „Chick flick“, „chick flick“...! („Chick flick“ – u početku pežorativno, a u poslednje vreme sa ponosom – ženski film: drama, melodrama ili romantična komedija.)
Scenario: Susannah Grant (po romanu Jennifer Weiner)
Uloge: Cameron Diaz, Toni Collete, Shirley MacLaine, Marc Feuerstein
Producenti: Lisa Ellzey, Carol Fenelon, Curtis Hanson, Ridley Scott
Izvršni producent: Tonny Scott
Trajanje: 130 minuta
Zemlja: SAD
Web: www.inhershoesmovie.com
Jedna od zabavnijih stvari kojima se gledalac može baviti tokom gledanja ovog filma je potraga za njegovom temom. Time ne mislim ništa loše. Tema je malo sakrivena, ali to ne znači da autori ne znaju šta rade.
U prvoj trećini filma reč je o dve karakterno različite žene koje su gotovo kažnjene krvnom povezanošću. Ovo bi mogao da bude svojevrsan melodramski „mcguffin“ – problem obe sestre (Cameron Diaz i Toni Collete) je isti, samo se manifestuje na suprotan način. Prva nedostatak porodične osnove nadoknađuje preteranom ekstrovertnošću, brzim odnosima, nedostatkom bilo kakve edukativne, emotivne ili profesionalne baze, a druga se povlači u sebe, radi posao koji je ne zadovoljava i pušta život da je nosi. Ovako pozicionirani likovi osnova su međusobnih, imanentno humornih sukoba.
Od In Her Shoes sa dve odvojene glavne junakinje bilo je moguće stvoriti dva filma, što objašnjava i njegovu dužinu. Sestre se, posle jedne od svojih svađa, odvajaju i ostatak filma zasebno rešavaju svaka svoj problem, da bi se tek na kraju ponovo pronašle. Tim putem autori dolaze i do teme. Po prvi put u životu jedna bez druge, sestre se okreću drugim članovima porodice, jedna ocu, druga baki. Tokom dijaloških scena u najboljem maniru Douglasa Sirca, kao senka koja se nadvija nad junake i ceo film javlja se lik davno preminule majke kao, u najmanju ruku, nedostupna važna info rmacija.
Tako, iako neizgovorena, a u američkom filmu često korišćena reč „closure“, ona postaje njegova glavna tema. („Closure“, u slobodnom prevodu – „zatvaranje nekog porodičnog ili romantičnog odnosa u cilju kvalitetnijeg nastavka života“)
Curtis Hanson je odličan reditelj (L.A. Confidential, Wonderboys). Svoj debi početkom 70-ih ostvario je u Cormanovoj produkciji, što podrazumeva brzinu, konciznost, ostvarivanje jasno postavljenog cilja i izbegavanje umetničke pretencioznosti.
U In Her Shoes Hanson gradi priču konvencionalnim metodama: na planu forme, npr, kamera koja u svojim prvim kadrovima poseduje izvestan francuski nemir do kraja filma dobija potpuno holivudski stil; to isto se može reći i za prelazak boja iz hladnih u tople; takođe, svoje dve glavne junakinje, dosledno njihovom psihološkom sazrevanju, autor postepeno uzemljuje, tako da na kraju filma zauzimaju umeren, siguran položaj u kadrovima građenim oko njih. Uz to, analiza filmova koje je potpisala scenaristkinja Susannah Grant pokazuje da svi imaju dominantan ženski lik, tj. da je i sa te strane reč o profesionalnim, rutiniranim rukama.
In Her Shoes nije isprazna zabava, ali ne predstavlja ni preozbiljnu psihološku studiju. Mada zvuči kao pohvala, to je jedan od problema, jer, odredivši temu, autori kao da nisu bili potpuno sigurni u način na koji bi je bilo najbolje ostvariti. Film je prožet pokušajima mahom spoljašnjeg ironijskog otklona (antički hor staraca iz staračkog doma na Floridi, a koji se nastavlja na prisutnost komedije karaktera iz prve trećine filma). Ipak, smeštanje polovine priče u ambijent čekališta smrti, a ne zabavljanje ciničnim, filozofskim ili bilo kakvim komentarom pod velikim je znakom pitanja.
Možda glavni problem je baka, „ona koja priča priču iz prošlosti“, tj. opisivanje, a ne delanje. Pokušaj da se problem reši ljubavnom epizodom koju autori baki dodeljuju i koja bi trebalo da dođe iz njenog zatvaranja porodične traume ne funkcioniše, jer se uklapa u hor staraca u kojem gubi svoju važnost i svaki mogući potencijal. Umesto da profunkcioniše, bilo kao jedan od glavnih ili jedan od sporednih likova, ovakva baka lebdi na ivici noža loše, nekontrolisane patetike (dobar film svesno koristi pametnu, zdravu filmsku patetiku). Samo izbor glumice Shirley Maclaine (Terms of Endearment, Postcards from the Edge) sprečio je katastrofu većih razmera.
Uprkos, ili baš zbog svega iznesenog, In Her Shoes, zajedno sa muzikom i celokupnim „production design“-om, solidan je mejnstrim film, jedan od onih koji čine osnovu na kakvoj svaka kinematografija valja da počiva.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.