Weifert, a k'o Jelen!

Scenario: Miroslav Momčilović i Zravko Šotra (po pripoveci Stevana Sremca)
Producenti: Dragan i Goran Bjelogrlić
Uloge: Zoran Cvijanović, Dragan Bjelogrlić, Milorad Mandić, Srđan Todorović, Nikola Kojo, Velimir Bata Živojinović, Anica Dobra, Ivana Mihić
Producent: COBRA film
Trajanje: 100 min
Žanr: drama
Web: www.ivkovaslava.com

Ocenu pet za Šotrinu Ivkovu slavu treba shvatiti kao tzv. idealnu polovinu od desetke i to onim delom kojim trud, rad i slava pripadaju sjajnim glumcima i još boljim glumicama na čelu sa Anicom Dobrom i Ivanom Mihić, zatim kostimografu Borisu Čakširanu i celokupnom sektoru scenografije i izgleda filma. Rečju, oni su svoj posao obavili bez greške.

Druga idealna polovina koja bi dopunila peticu do nekog većeg broja daleko je od idealnosti, tj. sa autorskim timom scenarista-reditelj stvari stoje lošije. Koliko lošije vidi se i po nesigurnom kriterijumu bioskopskih blagajni: npr. trećeg dana prikazivanja koji je pao u vikend, u popodnevnom terminu za celu porodicu, velika sala Doma sindikata imala je do pola ispunjenu samo sredinu partera.

Oni koji bi, poučeni Šotrinim populističkim mega-hitom Zona Zamfirova otišli u bioskop i poveli decu da gledaju nešto vedro, domaće i benigno, treba da znaju da Ivkova slava nije za decu. Ne zato što bi u njoj bilo nečeg eksplicitno strašnog ili skarednog, nego zato što deci koja ne mogu da prate alegorijsku ravan (o srpskom mentalitetu, navodno istom na svim nivoima od posluge do kralja) stvar biva – dosadna.

U Ivkovoj slavi kao i u romanu malograđani, zloupotrebljavaju gostinska malograđanska prava te krkanjem, lokanjem i opštom aroganciji maltretiraju malograđanina-domaćina za koga se kaže da je i sam činio slične stvari. No za razliku od romana, atmosfera filma veoma podseća na reklame za Jelen, Lav i ostala piva (mada se u filmu reklamira Weifert!); i štimunzi fotografije i psihološki profili junaka podsećaju, dakle, na reklame koje se obraćaju upravo populaciji ironičnih, preplašenih muškaraca jakih samo kad su zajedno i pijani, pa su tada i sposobni za sva dela i nedela od kojih je patila, pati i patiće čitava ova nesretna zemlja. Simptomatično, možda slučajno, a možda i ne, u filmu glumi manje-više ista družina iz Dragojevićevih Lepih sela, te se asocijacijama sklonom gledaocu može pričiniti da oni koji danas bezobzirno piju kod pajtaša, sutra mogu ubijati i biti ubijeni u bilo kakvom besmislenom ratu. Ovakva idejna osnova filma bila bi zanimljiva kad autori ne bi imali ambivalentan odnos prema zlikovačkom ponašanju: baš kao i u razularenom narodu, i u Šotrinom filmu, postoji velika doza simpatija za ono što se iz građanske prespektive smatra nezamislivim i nekulturnim preko svake mere.

Po tome kako film, navodno komično, a zapravo mučno traje i kako se srećno završava, možemo ga uporediti sa davnim Karanovićevim filmom Jagode u grlu, gde Karanović odnosi sigurnu etičku pobedu!

Domaćih filmova je sve više pa nam ostaje da čekamo da proradi dijalektički zakon pretvaranja kvantiteta u kvalitet. Valjda se jednom i to dogodi.