Jedan aspekt ovog događaja, sociološki, potvrdio je sumorne dijagnoze globalnih muzičkih prilika u našem gradu: društvo još uvek okupirano prošlošću, ne stremi upoznavanju novih, nepoznatih pojava, drži se proverenih, poznatih stvari, bez želje da rizikuje i da se iznenadi. “Nemam novca” postalo je sinonim sa “nemam vremena”, a to je porodilo celu jednu armiju ljudi koja je prestala da sluša muziku 1989
Vreme: 28. oktobar
Mesto: Beogradska arena
Produkcija: Komuna
Kako je došlo do toga da baš
Phil Collis bude prvi inostrani izvođač koji će skinuti mrak Beogradskoj areni, najreprezentativnijem koncertnom prostoru u zemlji, više je stvar sticaja okolnosti nego nekakvog pažljivog biranja u nizu neverovatnih ponuda.
Bilo kako bilo, stari _________ (popunite sami) Phil je za jednu od stanica na svojoj “oproštajnoj” turneji izabrao i Beograd i oko 10.000 ljudi je odavde mahalo tom odlazećem vozu.
Prvi utisci za nekoga ko je došao da prisustvuje ovom događaju više iz znatiželje nego iz “čiste ljubavi” ili poštovanja, počinju sa samom salom koja, ipak, izgleda impresivnije spolja nego iznutra. Sa jednom ozbiljnom manom za tako veliko zdanje – nedovoljan broj parking mesta za kapacitet sale, pa je veliki broj posetilaca parkirao svoje automobile širom Novog Beograda, što je izazvalo nemalu saobraćajnu pometnju na prilazima Areni.
Ako izuzmemo stvari koje su svuda u svetu normalne, a kod nas su ovde prvi put adekvatne (ulazak-izlazak, pretres, prohodnost, preglednost, raspored), Arena iznutra nije ništa “neviđeno”. Naprotiv, u nekim svojim delovima (šankovi, toaleti...) izgleda ili jeste nezavršena.
Sve to upućuje na jednu od mnogih tužnih činjenica vezanih za život u Srbiji - malo toga je zaista izvedeno do kraja i do poslednjeg detalja. Kao i u mnogim drugim slučajevima, važno je da je Arena tu i da “radi”, a te finese koje i čine pravi ugođaj posete jednom prostoru uglavnom ostaju nebitne, zatrpane glupim i lenjim, a neretko i neznalačkim izgovorima.
Ono što je ipak najvažnije kada su ovakvi događaji u pitanju jeste to da akustika sale uz adekvatan zvučni sistem omogućava vrhunski audio doživljaj.
Što nas dovodi do junaka večeri – vrsnog bubnjara, upečatljivog pevača i autora koji je nasledio Petera Gabriela u grupi Genesis i posle dvadesetogodišnje solo karijere ispunjene gomilom hitova upisao se u istoriju pop muzike kao jedan od najtiražnijih izvođača, poznatijih u krugovima ozbiljnijih slušalaca muzike kao deo smaračke 80's ekipe tezgaroša.
Njegov “greatest hits” nastup bio je bez greške. Za profil i standarde svirke postavljene još sredinom 80-ih ovaj koncert je mnoge prisutne vratio u “zlatne 80-te”. Prisustvo onih drugih, mlađih, koji nisu doživeli “zlatne 80-te” o kojima stalno gnjave ti matorci, za mene je bio najveća misterija.
Misterija koja je pobudila lavinu pitanja, počev od:
- Zašto ste vi tu?
- Zašto ne slušate svoje vršnjake?
- Otkud znate ove pesme?
- Šta vama znači muzika Phila Collinsa?
- Da li ste slušali cele njegove albume ili znate samo hitove?
- Da li vi idete i na Cecu i na Čolu i na Andrea Boccellija? Da li sam ja neizlečivi idealista koji na pristaje da muzika bude samo puka zabava?
- Da li ja zapravo ne umem da se zabavljam?
- Da li je ovo uopšte zabavno?
Tonući sve dublje u egzistencijalističku krizu, setila sam se da je ovaj koncert za mene prvenstveno zadovoljavanje znatiželje i profesionalni zadatak, kome sam se brzo vratila. Odnos zvuka i slike na sceni u potpunom skladu – tim koji je odsvirao stotine, ma hiljade koncerta svuda u svetu, ne greši čak i da hoće – greške prosto nisu “u duhu” ovakvim događajima.
I ta besprekornost i jeste ono što ih čini tako neinspirativno sterilnim i predvidljivim. Pesme su zvučale kao na albumima, uz veliki prateći bend sa čak dva bubnjara (plus Collins u nekim pesmama i instrumentalnim intermecima), puno pratećih vokala (od kojih su dva bila alternacije njegovih duetskih partnera) i četiri duvača, od kojih se posebno istakao crnac saksofonista sa najljigavijim 80's solo tačkama, koji su dali poseban touch zastarelosti celom ovom eventu.
I dok su se zajedno sa živopisnom elektronskom scenografijom smenjivali sentiš i veseli hitovi, publika je postepeno prelazila iz zbunjeno-zatečeno-zanemelo oduševljene, preko pokretljivo-opušteno-normalno, do egzaltirane skupine koja se čak usudila i da ustane sa svojih plastičnih tapaciranih sedišta pred sam kraj koncerta.
Vrhunac koncerta je (opet nekako predvidljivo) bilo izvođenje In The Air Tonight, impresivno i moćno, dostojno ove izuzetne pesme sa uzbudljivim scenskim nastupom, i vokalnom i instrumentalnom bravurom glavnog junaka.
Muzički kontekst ovog događaja je, međutim, na kraju ostao najmanje bitan – moglo bi se reći da je dobra zabava zajednički utisak većine prisutnih. I onih koji su uživali i onih koji su se podsmevali.
Onaj drugi, mnogo važniji aspekt ovog događaja, sociološki, utvrdio me u ranijim sumornim dijagnozama globalnih muzičkih prilika u našem gradu: društvo još uvek okupirano prošlošću, ne stremi upoznavanju novih, nepoznatih pojava, drži se proverenih, poznatih stvari, bez želje da rizikuje i da se iznenadi.
Zajedno sa siromašenjem društva na svim planovima, nekako je bilo najlakše odreći se onoga što nije “jelo i odelo”. “Nemam novca” postalo je sinonim sa “nemam vremena”, a to je porodilo celu jednu armiju ljudi koja je prestala da sluša muziku 1989.
Nije, dakle, problem u profilu izvođača, već u obrnutoj proporciji – na jednog savremenog stranog mainstream izvođača na koncertima u Srbiji danas, dođe šest “bajatih” mainstream izvođača. Krivicu za to sa jedne strane snose organizatori koncerata koji dovođenjem “bajatih” žele sigurnu, brzu i (neretko) veliku zaradu, a sa druge strane publika sa svojim zastarelim, zicer “greatest hits” ukusom koji je najviše posledica “ispadanja iz muzičkog fazona posle 25-te”, bilo da slušate mainstream ili alternativu i stalnog izgovora sa “nemanjem para”.
Epilog:
- Dobro je da naši roditelji idu na ovakve koncerte....
- ...a da njihova deca idu na Exit.
- Hvala Bogu za Madonnu i Nirvanu.
Komentari