Konačno: anonimni i pomalo bogati

Još jedna od fantomskih Philip Morris žurki nam je ponovo dovela jednu neverovatnu eighties pojavu na ove prostore, samo par meseci posle Grace Jones. Ovoga puta, šefildska trojka The Human League je imala prilike da se predstavi publici u svom najvišem koncertnom izdanju na najnižoj koti grada Beograda, tzv. Adi Huji, blizu božanstvene blatnjave i miomirisne obale reke Save, inače kod jedne od glavnih deponija glavnog nam grada.

Za ovaj prelepi i nadasve aromatični ambijent, opet je ostalo uskraćeno jako puno fanova, sada benda The Human League: karte su se, naime, opet delile po sistemu “snađi se”, bez slobodne prodaje i bilo kakve reklame. Ipak i pored toga, najtvrdokorniji fanovi su verovatno eliminisali bližnje svoje ili otrovali svoje komšije koji su bili u posedu propusnice za ovu manifestaciju i nosili atmosferu na ovom koncertu, a oni drugi kojima je karta slučajno zapala su mahom bili srećni što su pred kraj prepoznali Don't You Want Me, tek da im nije žao što su se cimali da dođu na koncert tog nekog benda The Human League.

Ok, mislim da je poruka organizatorima jasna, a ne glasi samo da je pušenje štetno po zdravlje. Ali dobro, nećemo ih kuditi za izbor benda i nostalgiju osamdesetih koju nam je pružila ćela Phila Oakeya. On je povremeno upadao u razgovor koji smo vodili sa Susanne Sulley i Joanne Catherall.

THE HUMAN LEAGUE : Nije prvi put. Bili smo u Jugoslaviji, na odmoru, a bili smo i u Rumuniji. Imali smo i veliku svetsku turneju 1982. godine, kada smo imali koncert u Jugoslaviji, tačnije Ljubljani.

Užasno. Nismo dobro zvučali uživo. Dosta vremena smo provodili na pravljenju albuma, a onda smo odjednom bili bačeni u situaciju u kojoj naša izdavačka kuća traži da idemo na turneje, a mi nismo bili dovoljno dobri za nastupe uživo. Bili su nam potrebni meseci i meseci vežbe, a ponekad i godine iskustva. A 1982. smo užasno zvučali. Zaista. Super smo bili na albumu, ali uživo je bilo grozno, jer nismo uopšte vežbali. Sada smo dosta dobri, jer stalno idemo na turneje.

Zapravo nismo dobro zvučali sve do negde 1995-1996. godine. Nismo ni morali, mi smo počeli kao punk bend. Nismo mislili da treba dobro da zvučimo. Ljudi koje smo tada mrzeli su bili dobri muzičari, a mi smo bili kao neka reakcija na to, mada smo voleli glam rock, bendove kao Sweet i Slade. Ali, bili smo deo punk scene i jednostavno se vodili njihovim pravilima, provodili smo vreme svađajući se sa izdavačkim kućama, pravili smo probleme dok nas konačno niko više nije voleo. A onda smo morali da promenimo svoju politiku.

Da, da. Od turneje 1986. nismo nastupali uživo skoro 10 godina. Puno vremena smo provodili na pravljenju albuma i trošenju puno novca. I malo ljudi nas je slušalo tada.

Da, njih smo često gledali. Cabs su naši prijatelji, oni su bili odlični. Mada konkretno njihov koncert je više ličio na neku pozorišnu predstavu nego na koncert, puno ih je bilo na sceni. Mislim da te druge grupe nisu postale tako brzo poznate kao mi i jednostavno su više vežbale na svirkama u malim klubovima i pabovima. A mi smo snimili album Dare, koji se odjednom prodao jako puno i odmah smo prešli na svirke pred 12.000 ljudi umesto pred 20 u pabu.

Mislim da smo bili nesrećni nekih 10 godina, nismo uživali u slavi, jer nas je ona jednostavno zatekla. To uopšte nije bio lep period, svi misle da kada odjednom imaš ploču No1 i postaneš slavan da je to sjajno, ali nije. To je užasno. Ne možeš ništa da radiš slobodno. Mi nikada nismo ni išli ka tolikoj slavi. Želeli smo da pravimo muziku, a ne da budemo toliko poznati, ali kada prodaš puno ploča i kada vam se lica pojavljuju na TV-u, slava dolazi sa tim. Ideš na sva ta fenomenalna mesta i nijedno od njih zapravo ne vidiš. Vidiš unutrašnjost hotela, aerodrom, mesto održavanja koncerta. Dok sada, pošto smo dovoljno anonimni, toliko dugo se bavimo time i nikoga nije briga za nas, možemo slobodno da se krećemo i recimo u Americi, jer nas skoro niko ne prepoznaje.

Povremeno. Svirali smo zajedno u poslednjih nekoliko godina kada su svirali na istom festivalu gde i mi. Posle razlaza, naravno, nismo se družili sa njima (Martin i Ian su zajedno sa Phil Oakeyem osnivači benda The Human League, napustili ga tik pred izlazak svetski poznatog Dare albuma i oformili Heaven 17 - prim.aut.), oni su se preselili u London. Sada su godine prošle i glupo bi bilo da se bilo ko od nas ljuti, tako da smo se ponovo združili. Ian ima porodicu koja i dalje živi u Šefildu, pa kad dođe uvek svrati u studio kod nas. Stvarno je lepo videti ih. Martina manje viđamo jer živi u Londonu, trebalo bi da ima bar dvoje dece sada. Ali viđamo ga povremeno, npr. kad god prave dokumentarac o nama, on se pojavi u njima i mi kažemo: „E vidi, evo ga Martin!“.

Ne znam, naša pozicija je jako čudna. Jer je rivajvl osamdesetih tek maltene počeo u Britaniji i već je zamro. A sada su veliki bendovi izašli iz toga - The Killers i Interpol - i mislim da smo mi opet u dobroj poziciji, jer se razlikujemo od drugih bendova, jer muzika koju smo mi pravili je zamrla. Osim kao uticaj kod nekih izvođača kao što su DJ Hell, Felix Da Housecat, Ladytron. Međutim i to je sve trebalo da postane nešto bitno, ali niko od njih nije dobro prošao jer nisu imali dovoljno dobar singl da pređu tu granicu. Ono što vam je potrebno je nekoliko top 3 singlova, ovako je sve ostalo na underground nivou. Što nije ništa loše. Sada kad se ponovo pojavimo ljudi će opet reći, vidite ove instrumente koje koriste, oni se razlikuju od The Killers ili Interpol. Tako da smo opet u dobroj poziciji.

Da, da postoje. Biće onako moroderovska.

On je odlično prošao. Da, znamo ga. Kada su DJ nastupi postali popularni, ja sam radio neke stvari sa Richardom. Imao je dve top 10 pesme sa semplom naših pesama ( Finest Dreams sadrži sempl The Things Dreams Are Made Of, a Being Nobody - Being Boiled pesme - prim.aut.), što je bilo fantastično. Sada piše normalne pop pesme, skoro je radio za Rachel Stevens (singl Some Girls -prim.aut.). Odlična pesma, zvučala je kao Goldfrapp.

Mislim da je trebalo da je dobijemo pre 10 godina. Ne želim da zvučim pretenciozno, ali to je jedna nagrada koju je odavno trebalo da dobijemo. Sećam se da smo uvek imali sukob sa izdavačkim kućama jer nikada nisu želele da malo pomere granice. Mi smo pomerili neke standarde, do polovine osamdesetih godina svi su već koristili sintisajzere. Bilo nam je drago kad smo dobili tu nagradu prošle godine jer je to možda i jedina nagrada koju smo stvarno zaslužili. Sama dodela je bila malo zastrašujuća jer mi ne prisustvujemo nikakvim velikim manifestacijama i sad odjednom smo bili u sobi punoj poznatih ljudi i svi su tapšali, bilo je čak i par uzvika.

Britanija je inače veoma centralizovana, a mi smo iz Šefilda, oko 200 milja od centra događaja, tako da nas tamo ljudi slabo primećuju.

Niko je nije kupio. A ima tu i još nešto, kada smo je izdali, naša izdavačka kuća je propala. To je bila Papillon etiketa, deo Chrysalis kuće. I kuća se ugasila tri nedelje po izdavanju albuma. Mi smo radili promociju, a ploča je dobijala jako dobre kritike, a onda se to desilo. Niko nas nije čak ni obavestio onda kad se to desilo.

To je bio takođe veoma čudan period u Britaniji jer je danas u Britaniji celokupna prodaja singlova bazirana na onome što se pušta na nacionalnom Radio 1. I ako oni ne puštaju tvoj singl, ne postoji bukvalno nikakva šansa da ga prodaš. I mi smo bili u veoma čudnoj poziciji tada, jer smo bili stara grupa, a politika Radio 1 je u to vreme bila da nas ne puštaju, jer nisu uopšte puštali stare bendove. Dok je danas sve drugačije, puštaju skoro sve, nisu više tako fašistoidni kao što su bili u to vreme.

A i muzička industrija je totalno drugačija od one u kojoj smo mi počeli da radimo. Kada smo počinjali, kuća Virgin je prodavala dosta ploča Sex Pistolsa i Mikea Oldfielda. I imali su da nam daju nekoliko stotina dolara. To se sada ne dešava jer niko ne prodaje singlove i nema novca na davanje. I ceo model prodaje će morati da se promeni. Prodaja CD-ova više nije toliko bitna.

To je budućnost. Varate se ako mislite da ćete prodati puno CD-ova, postoji samo nekoliko tržišta koji su lojalni tom formatu. Kao tržište metal muzike, oni kupuju CD, ali generalno pop tržište ne prodaje CD-ove. Znači moraš drugačije da funkcionišeš, da uvaljaš, recimo, pesmu u reklamu ili film.

Pre dve godine, na šestomesečnu turneju tokom leta. Išli smo od obale do obale. I bilo je super, skoro svuda je bilo puno na koncertima, što nas je iznenadilo, čak i u srednjoj Americi, gde smo mislili da se niko neće pojaviti. Volimo da idemo na nova mesta, to je jedan od razloga zašto smo hteli da dođemo ovde, da upoznamo nešto novo. Sada čak možemo i da ih vidimo, da se upoznamo sa ljudima, da uživamo u normalnom životu, da ne sedimo u hotelskoj sobi sve vreme. Sinoć smo ovde išli na beach party.

Uglavnom idemo sami na turneju, ali vodimo predgrupu sa sobom. Na prethodnoj turneji smo išli sa Johnom Foxom (prvi pevač grupe Ultravox - prim. aut.). To je bilo stvarno sjajan prednastup, ali generalno uzimamo novi bend koji je tek krenuo. A uradili smo i par turneja sa bendovima iz osamdesetih: bili smo u Australiji, koju nismo mogli sami da radimo jer nismo mogli da je priuštimo, pa smo išli u paketu sa Belindom Carlisle, Kim Wilde, ABC, Dollar, Go West, Paul Young. (smeh za Go West i Paul Younga). Dobro, mi smo bili hedlajneri. Čudne su to turneje, ali dosta novca se zaradi na njima. Uopšte nije težak posao, a na kraju odeš sa dosta novca. Svi urade po dve pesme, Kim Wilde je recimo bila ispred nas, ona je svirala malo duže, oko 30 minuta. I oni to sve rade sa istim bendom, oni se smenjuju, a bend ostaje. Onda smo mi nastupili sa svojim bendom i odsvirali 45 minuta. To nije nešto što bismo želeli stalno da radimo, ali je dobro jer i onako ne bismo mogli da izvedemo tu turneju. Činjenica je da to nas manje zadovoljava, jer ljudi su tamo samo zbog zabave, a ne baš zbog nas. A kad smo hedlajneri, kada smo na svojoj turneji, onda znamo da je svima stalo do nas, ali tu nema puno novca. Tu maltene samo pokrijemo troškove. A ove grupne turneje su i najlakša stvar na svetu, samo 45 minuta na sceni i to je sve što treba da uradiš nekoliko puta na dva-tri dana. I odsedaš u divnom hotelu. Uradili smo pet nastupa u Australiji za dve i po nedelje i videli kengure, koale... Sjajno!

Ne, nismo.

Phil Oakey : To je bio Ianov i Martinov album (Heaven 17). Oni su radili svu muziku, a ja sam samo pevao. Ja sam veoma ponosan što sam bio deo toga. Ponekad me iznenađuje da ljudi uopšte ne znaju kakav smo bend bili na početku. Svi misle da smo oduvek bili Abba. Ne sećaju se da smo bili klasičan elektronski bend. A zapravo smo bili elektronski Joy Division, delili smo istu etiketu, svirali na istim mestima sa manje-više istim rezultatima. Ali smo oduvek želeli da budemo pop bend, a kada to postanete, ljudi zaboravljaju bilo šta pre toga. Mada sada znaju jer smo inkorporirali te pesme u naše nastupe. Jako dugo uopšte nismo svirali te pesme, sada smo ih vratili.

Being Boiled, Blind Youth, Circus of Death, Empire State Human. To stalno menjamo, ne možemo sve da ih sviramo za jedno veče jer bi onda Phil bio sam na sceni jako dugo. A mi to ne želimo (smeh). Onda bi se uobrazio i mislio da može sam sve da uradi.

Da, apsolutno. Potpuno je nemoguće da kada postaneš slavan da stigneš svuda gde bi trebalo da odeš. Ne možeš fizički da se pojaviš u svakom TV šou, zato uradiš video-klip i on te predstavlja svuda. Opet uvek je izgledalo kao da smo mi igrali na kartu publiciteta, mada mi zapravo to nismo radili. Mi smo se prilično sklanjali od te priče. Nismo se puno pojavljivali na TV-u.

Teško je to objasniti, jer kada smo mi počinjali niko nije znao za kreatore i nismo imali novca i mi smo sami išli u second-hand radnje sa odećom, nikada nismo imali stilistu, sve smo sami kupovali po radnjama. To smo bili mi, niko nam nije govorio kako treba da izgledamo. Mi smo voleli da se lepo oblačimo, ali ne bismo mogli da živimo tako da nam govore šta treba da oblačimo. Kod mnogih današnjih zvezdi izgleda kao da dele istog stilistu. Najveća razlika je bila u tome što mi nismo imali puno novca.

Postojala je svakako i druga strana priče, kao što su bili Duran Duran i oni su imali sve to – stilistu i nosili su markiranu odeću, ali kod nas u Šefildu niko nije želeo da izađe u klub uveče i da nosi isto što i neko drugi. Svi su sami pravili svoju odeću.

Mi nikada nismo bili slični Duran Duran. Oni su bili klasična muška rock grupa od pet članova. Bas, gitara, bubanj, klavijature. Napisali su neke sjajne pop pesme (Phil Oakey se meškolji na ovu izjavu Joanne), ali mi nikada nismo bili slični. I oni su ušli u celu tu priču sa slavom, imali su mašineriju iza sebe, izdavačku kuću, menadžere. Mi smo bili underground grupa i koristili smo neku suludu opremu i niko u grupi nije znao ništa da svira.

Već smo bili izdali tri singla i album je već bio na No1 i naša logika je bila zašto bi neko kupio još jedan singl kad su svi već kupili album. I mi smo bili protiv izdavanja tog singla. Don't You Want Me nije bila reprezentativna pesma u odnosu na ostatak albuma, jer ako pažljivo pogledate mi smo je stavili kao poslednju pesmu na albumu i postoji velika praznina između te pesme i prethodne, a to je zato što smo pokušali da je izdvojimo nekako jer smo mislili da je suviše obična, da ima suviše pop zvuk i da ljudi neće ni želeti da je slušaju kad su već čuli Love Action i The Sound Of The Crowd. A izdavačka kuća nas je nadglasala i rekla nam da snimimo spot jer će je izdati kao singl. I mi smo rekli da je niko neće kupiti. Možda treba češće to da govorimo sada, pa će nas ljudi više kupovati.

Budimo realni: da nije bilo Don't You Want Me, ne bismo danas bili ovde. Naravno da nam je drago. Naravno da smo u osamdesetim prošli kroz period kada smo svi mrzeli tu pesmu, ali sada nema šanse da je ne sviramo na turneji. Sada je sjajno kada je izvodimo uživo jer je prošlo puno vremena od njenog izdavanja, a još uvek dobijamo burnu reakciju publike na nju gde god da odemo. Svi znaju reči i svi je pevaju.

Niko. Pesma je o starom filmu iz 50-ih, A Star Is Born, sa Judy Garland i Jamesom Masonom. On je bio filmska zvezda, upoznaje nju, onda ona postaje slavna i zaboravlja ga. Tako da pesma nije autobiografska, mi smo još bile u školi tada, nismo se bavili konobarisanjem.