Scenario:Hilmar Oddsson, po romanu spisateljice Vigdís Grímsdóttir
Producenti: Fridrik Thór Fridriksson, Anna María Karlsdóttir, Icelandic Film Corp.
Koproducenti: FMike Downey, Sam Taylor, Egil Ödegard, Helga Bähr, Filmhuset AS, Lichtblick
Uloge: Ingvar Eggert Sigurđsson,
Ruth Olafsdottir,
Áslákur Ingvarsson,
Katla M. Ţorgeirsdóttir,
Snafríđur Ingvarsdóttir
Muzika: Hjálmar H. Ragnarsson
Žanr: drama
Trajanje: 93 min.
Proizvodnja: Island/Norveška/Velika Britanija/Nemačka, 2004.
Ciklus savremenog islandskog filma "Samo su čuda moguća" tek je deo Dana kulture Islanda koji će trajati sve do januara sledeće godine i obuhvatiti izložbe, promocije knjiga i degustacije kulinarskih specijaliteta iz te zemlje. Već po pravilu, ovakve događaje podržavaju kompanije prisutne u domaćoj privredi - u ovom slučaju farmakološki investitor Actavis, sada jedan od vlasnika preduzeća Zdravlje.
Uprkos izolovanom položaju u odnosu na kontinent, kinematografija Islanda uvek je bila otvorena za saradnju sa nordijskim i ostalim evropskim zemljama, zahvalno prihvatajući njihova ulaganja. S druge strane, čini se da su upravo stranci ukazali na filmičnost pejsaža ove zemlje i doprineli da se i sami predeli pojavljuju kao daleko važniji element od puke scenografije.
Ambivalentni odnos sa prirodom prožima film
Hladna svetlost - glečeri i vulkanske planine na koje se pogled protagoniste filma, Grímura (
Ingvar Eggert Sigur?sson) često vraća, ulivaju strahopoštovanje u istoj meri u kojoj skrivaju pretnju. Iako životi islandske populacije i dalje direktno zavise od ribolova, geotermičke i hidroenergije, tokom istorije, erupcija vulkana prouzrokovala je nestašicu hrane zbog koje je jedna petina stanovništva bila primorana da emigrira.
Puna antagonizma, nalik onoj u filmu
Kroz talase(
Breaking the Waves,Lars von Trier, 1996.) veza s vodom koja održava, ali i nasumično uzima živote, prikazana je u sablasnoj sekvenci dovlačenja tek potopljenog čamca u pristanište. Supruge ribara, svaka okružena svojom uplakanom decom, okupljene su i iščekuju koja će prva prepoznati čamac - kako se remorker sa olupinom približava, prolama se vapaj, a ridanje porodice utopljenog deluje uzaludno naspram nepreglednog čeličnosivog okeana i olakšanja ostalih čije su glave porodica i dalje bezbedne.
Maglom obavijeni krajolik podloga je na kojoj se odvija Grimurova borba prvobitnog zanemarivanja i postupnog prihvatanja sopstvenog dara da vidi i nacrta ono što prevazilazi pojavno. U flešbekovima detinjstva (dečak Áslákur Ingvarsson ima istovetne usredsređene plave oči kao i odrasli Grimur) nalik ruskim bajkama koje smo, kao deca, gledali u okviru zimskog bioskopa, Grimur crta zastrašujuće prizore, pretačući svoje slutnje u upozorenja. Sablasnu atmosferu pojačava i muzika sasvim nalik instrumentalima sa albuma Ghost Sonata (Tuxedomoon, 1991.)
Jedina osoba koja shvata težinu njegovih predosećaja je starica koja živi van grada.
Starica, koju sugrađani smatraju vešticom, podržava sklad sa intuitivnim aspektom dečakovog odnosa prema stvarnosti. Na jednom crtežu, Grimur prikazuje kako njegova sestrica Gottina (Snafrí?ur Ingvarsdóttir) spava u čudnom položaju, podignute ruke i izvijenog vrata, upravo onako kako je kasnije pronalaze zatrpanu lavinom, zajedno sa ostalim ukućanima. Grimurov jezoviti vapaj sasvim je uzaludan naspram teških i nepreglednih snežnih nanosa.
Postupajući u skladu sa svojim instinktom, Grimur pomoću igre i stvaralaštva uobličuje ono što je inače fizički nepodnošljivo. Identifikujući najpopularnijeg među školskim drugovima, Grimur "igra igru sledim vođu", pritom crtanjem prevazilazeći konfliktna osećanja koja alfa dečak budi. Lider u jednom trenutku ranjenoj ptici čupa krilo da bi impresionirao Grimura, na šta osetljivi dečak reaguje povraćanjem, ali je, skicirajući ovaj čin, sposoban da prejaki doživljaj uobliči i sagleda jasnije. Ispostavlja se da, uprkos otporu, nastavak druženja održava Grimura u životu - nakon što mu lavina odnosi porodicu, usvajaju ga roditelji upravo tog školskog druga.
Tokom odrastanja, Grimura grize savest jer nije upozorio porodicu da bi im elementarna nepogoda mogla odneti živote, kako je 'video' i nacrtao. Posle dugog kreativnog zastoja, vraća se u umetničku školu. Ugljenom skicirajući akt na jednom času, Grimur zapravo prikazuje ono što je osetio kao unutrašnji život devojke koja im pozira - crtajući njen očaj, posredno i predviđa da će ona uskoro izvršiti samoubistvo.
Terapeutsko dejstvo stvaranja na časovima potkrepljuje i veza sa profesorkom Lindom (Ruth Olafsdottir). Na ostrvu sa svega trista hiljada stanovnika, važno je omogućiti genima da se u povoljnijem sklopu prenesu dalje, udruženi s nekim izvan hermetičke zajednice - kao u filmu
101 Reykjavík ( Baltasar Kormákur, 2000.). Jarkocrvena nit vunice od koje devojčica Gottina plete dok nestaje pod snežnim nanosima, simbolički se nastavlja u obliku Grimurove i Lindine bebe. I zmeštanjem iz racionalne autocenzure, posredstvom umetnosti, postaje jasnije ono što nije nužno prihvatljivo u kontekstu konvencionalnih vrednosti, ali može poslužiti kao dijagnoza za samoodržanje u nepovoljnoj meteorološkoj ili društvenoj klimi.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.