Ispovest, ne propoved

mesto: Akademija
vreme: 27/28. maj 2005.
produkcija: Akademija

Već je uobičajeno da između pojavljivanja Bjesova u javnosti prođe čitav niz mena i uštapa. Studijske albume u proseku izdaju nešto ređe nego Nine Inch Nails, a koncertiraju nešto češće nego Bijelo dugme. Kada se pojave, valja biti spreman na iznenađenja, naročito otkako je nepredvidljivi Zoran Marinković u potpunosti preuzeo ulogu frontmena.

U solidno popunjenoj Akademiji Bjesovi su imali niz zgodnih uslova da zablistaju. Heterogena publika (studenti, pankeri, metalci, ljubitelji rocka koji su prevalili tridesetu, različite kombinacije navedenog...) bila je agilna, bend žestoko navežban, a Marinković lepo raspoložen. Zvuk - jasan i dubok.

Počelo je moćno i usredsređeno, proverenim brojevima sa onog albuma (Bjesovi, 1993), koji nije prvi ali, nekako, kao da jeste, jer je njime zaista počelo. Šta je to počelo, dalo se naslutiti na koncertu; odakle je to došlo, diskutabilno je. Geografski, nije zgoreg napomenuti, došlo je iz Gornjeg Milanovca. Bjesovi, dakle, nisu iz Beograda, baš kao ni Swans ili Tool. I ne samo to – oni nisu deo nikakvog – izma srbijanskog rocka, niti su to ikada bili: uvek su bili sami. Nisu jedini koji su mračni i teški, ali su po svom teškom mraku jedinstveni; nisu jedini koji su snagu potražili u pravoslavlju, ali je njihov religiozni stav apartan. Nije u pitanju arogantno-propovednička vera, nego tragalačka, ispovedna, koja ne pokušava da se nametne nego isijava iz čoveka. Vernički stihovi Bjesova otvoreni su, što je neobično važno, i za ateistička iščitavanja.

Koliko je Marinković ozbiljan bilo je dirljivo očigledno u verziji favorita publike, numere Ime. Možeš me zvati kako god hoćeš..., sve je bilo tu, sve što je veliki deo auditorijuma sa nestrpljenjem očekivao kroz niz što starih, što novih pesama. A onda je došao gest koji je snažno sugerisao da je sve što je taj čovek te noći pevao u stvari istina njegovog života. Stravični stih - zapis iz podzemlja ljudskosti koji, zauvek zabeležen na drugom albumu grupe, glasi Moje noge nose mrtvog čoveka Zoran je promenio. Moje noge nose živog čoveka, pokuljalo je sa bine. Bravo.

Da koncert ne bude priveden kraju onako kako je otpočeo - koncizno, temeljno i snažno - pobrinuo se niko drugi do sam Marinković, odlučivši da nastup preraste u scensko veselje nekolicine omladinaca koji su odmenili frontmena na vokalnim dužnostima. Šou kakav su priredili više bi odgovarao kontekstu neke privatne žurke (svadbe, ispraćaja, proslave punoletstva...); u sklopu koncerta jednog od ne baš mnogobrojnih ozbiljnih bendova koji deluju u Srbiji predstavljao je, blago rečeno, antiklimaks.

Za pokazivanje svetle strane ličnosti lidera benda, koje nije nepoželjno, postoje i drugi, umesni načini. Na primer, neki dobar vic između pesama, koji bi noć osvetlio, ali ne i razvodnio.